Полицијски гласник

ВРОЈ 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

изненадном препаду, гњеву. страху, огорчености, укратко при узбуђењу које се не може симулирати, ни вештачким путем изазвати. Сличне појаве бивају при обливању Фуменала по лицу. У таком случају наст/па оолабљење нерва, који се завршују у малим артеријама, при чему се мишићни концикрвних канала опусте, клону и тада настаје јачи потисак крви. И црвенило се монсе код појединих људп да изазове на вештачки начин. Кривицу нечију или невиност не може апсолутно ни мало да докаже црвегшло на лицу, јер има пуно људи, који се зацрвене не осећајући ни труна кривице у себи аа ма шта. Има људи који, чим им причате ма каку драстичнију ствар, на пр. о какој дрској крађи, о разбојништву, убиству и др. оии се одмах зацрвене. Ова појава наилажења крви у образе тј. црвењења распрострањена је ио целој земљи. Оно се јавља код образованих и необразованих. У први мах се мислило да образовани људи лакше поцрвене; међу тим то није тачно. Најносле треба приметити да има случајева црвењења, који немају ничега заједничкога са психичним појавама. Меуег назива то вештачким црвењењем. боље рећи механички проузроковано црвенило. Има људи, а нарочито женских које при додиру туђе руке са њиховим образом одмах ноцрвене. Но ове појаве не снадају у кримџналистику. (наотавиће ое)

ИСПИТИВДНзЕ СВЕДОКА

(СВРШЕТАК) 2. Сугестивна су иитања забрвњена. Иследник је дужан увек поставити такво питање, да се на њега не може одговарати просто са »да 1( или в не"; постављеним питан.ем мора га подстаћи да огшшрно казује у том правцу. Буде ли случај, да сведок даје исказ написмено, иследник му неће допустити, да га само прочита, па иризна за свој; потребно је, да га он пред иследном влашћу сам, слободно и у целости понова исприча; приликом читања, сведок би увек просто потврдио све нетачности и претераности. Дешава се, да се у току истраге сведоку има да покажб ради познавања извесно лице или ствар; тада ће иследгшк захтевати од њега, да да опширан и детаљан опис лица или етвари у свима правцима, да би према њему и сам исл г дник могао доносити свој суд о идентичности. (Види § 108. нашег кривичног оудског поступка). Ни у ком случају иследник не сме доиуотити, да сведок у наиред зна шта су казали други сведоци, а шта стручњаци о самом делу, у коме се он има испитивати као такав. Није ретко, да су душевно нестални људи лако наклоњени, да оно што су сами искусили и оно што су од других чули, стопе у једну целину, и онда у најбољем веровању и са ггоуздавошћу казују то Као лично искуство,

што у стварности нису сами сазнали или бар не знају тачно. С тога је за ггреггоруку, да се не допусти да се сводоци подуже забављају случајем који је предмет истраге пре но што би дали свој исказ пред влашћу. У случају, да се има испитати вигпе деце, треба свако од њих питати понаособ, у одсуству друге; иначе друго дете види, какио је лице направило и шта је говорило ггрво, па и оно тако говори. (Види § 104. кривичног судског поступка). 3. Постуиање иследника, над сведоци лажно сведоче. Увек је иследнику дужиост, дапровери, приликом испитивања сведока, да ли се њихови искази слажу са осталим околностима, које постоје у истрази. Код извесних противуречности, иследник ће умесним пропитивањем сазнати, откуда долазе те противуречности код сведока. Није паметно упадати одмах у реч сведоку и гонити га да мења исказ, чим он не каже што тачно. Иследник ће га увек пустити, да најпре мирно до краја исприча што је започео, па тек кад буде готов он ће му представити, шта стоји у ггротивуречности са његовим исказом. У једним страним новинама изнео је лепо један сарадник, како не треба да поступа иследник у току свога рада са свеДоцима: »Мене је, као заклетога сведока, приликом -саслушања, председник суда нагонио својим упадањима у реч и ускраћивањем речи да неверно представим случај; т. ј. било је немогуће учинити конгруентним оно што се десило, моје излагање и свахтање суда. Тиме ми је створен неки особити, спутан, скучен и ггелагодан однос према судији, а то ми је притискивало главу и груди, и у исто време огггерећавало и мозак. Пало ми је још у очи, да је с ггожудом прихватано и примано све у нозитивним исказима других сведока, који су испитивани као ја, док је, напротив, зловољно и нестрпљиво одбацивано све оно, што је услед заборавности и непажљивости постало сумњиво ". Ако је сведок у напред решен да лажно сведочи, иследник га може неки пут логичним путем да нагна, те да постепено један по један исказ опозива и да покаже оно што садржи доказне прилошке, чија се тачност не може спорити, н. пр. своја сопствена писма. Ако се сведок не може склонити, да каже чисту и праву истину, иследник ће га заклети, не би ли га на тај начин приволео да говори истину. Неки пут се може примети, да ће се сведок радије и заклети но што ће истину казати; тада га иследник неће заклињати, али му мора ггредочити (види трећи став § 112. кривичног судског поступка), да се у таквом његовом поступању може наћи казниме радње. Остане ли, пак, сведок и поред свега тога при своме исказу, иследник ће повести противу њега кривичну истрагу, наравно претпостављајући случај да ггостоји намера. Меру за тгринуђавап.е сведока да сведочи о ономе што зна прописује § 100. нашег кривичног ггоступка: »Ако сведок зна, па неће никако

да сведочи о оном о чему се гтита, иоледник ће га принудити притвором .... Чим сведок сведоџбу искаже престаје казна ггритвора. Овако ће се посгупити и кад се сведок или вештак не би хтео заклети«. Само у важним случајевима, треба таквог сведока одмах и иритворити, због сумње па гајви договор са кривцем. Иримера ради изнећемо један случај из полицијске праксе. Један се сведок заклео на то, да од иокретности и ненокретности нема ничег више сем одела и неких ситница. Постојала је сумња, да је он дао четворици другова своје уложне књижице, да из њих дигну његов новац. Приликом првога испитивања, сва четири друга сведочили су, да ништа нису примили од окривљенога. Више околности говорило је у пргсос томе за то, да су сведоци морали примити уложне књижице. Истрага за дело кривоклетства нростре се тада и на њих због саучешћа путем лажног сведочења. Ио то.ч извршгг власт претрес код све четворице и нађе код свакога по једну улолшу књижицу, коју им је дао окривљени ради изузимања новаца из штедионица. Тада оу без околишења сви сведоци признали. III. Треба ли веровати сведоку? Не одговара увет; истини оно што сведок каже. Неки пут он намерно лаже, или се преварио ириликом сазнавања онога о чему сведочи, или га је оставило памћење. У сумњивим случајевима иследник може овако радити и треба ово све да извиди: 1. Им'& ли сведок добру вољу да к&же истгну? а. Д а ли је сведок заинтересован исходом ствари ? У таквим случајевима ваља обратити нарочиту пажњу на то, да ли .је сведок у напред изјављивао, да неће да каже истину, а и то, да ли је ко год покушавао да утиче на њега ? б. Да ли јс сведок долазио у иротивуречности? Такве су протцвуречности важне само када се налазе у важним тачкама догађаја, који се истражује; напротив, од мање су вредности, ако сведок одстугги у својим исказима код споредних тачака, а особито ако сведочи о ономе, што је већ пре дужег времена сазнао или сведочио Временом свако сећање бива све тамније и непоузданије; сведок чује или чита гнта други мисле о њему познатој ствари, па то лако меша са својим сопственим сећањем, и отуда постају одсгупања од ранијих исказа код савесних и поштених сведока. в. Каквог је карактера сведок? Већ у напред треба мало поклањати вере злочинцима од занатима и оним сведоцима, на које су се они позвали; за тим се такође мало може веровати проституткама и потказивачима. Са исказима девојчица од 12—15 година иследник мора бити особито предострожан. Нарочито, ако се тиче њихове личности, оне су склоне да дају скроз неистините или бар нретеране исказе; много се пута деша-