Полицијски гласник

БРОЈ 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 213

2.) што збор није ни објављен; В.) што су у објави именована три, а на збору била четири члана гласачког одбора; 4.) што у записнику није назначено, да је гласачки одбор оверио азбучни списак, нити је додан празан табак, ради утврђења укупног броја гласача, нити је објављен укупан број гласача, нити ресултат гласања, и 5.) што у актима нема писмено о деоби сед... и л.... општине. С тога су акта, преко начелства окружног, послата Министру унутрашњих дела, који није нашао законских разлога, да решење среске власти поништи, те је предмет послао Државном Савету на решење актом својим од 12. новембра 1904. године П№ 31892. Државни Савет, без обзира на то, постоје ли или не неправилности зборске радње, изложене у решењу непосредне иадзорне власти, нашао је, да решење надзорне власти не одговара закону, из ових разлога: „Непосредна надзорна лласт може задржати од извршења, на основу чл. 152. закона о општинама, само ону одлуку, која би била противна закону и законским одредбама, и, у смислу поменутог чл. 152.. и 156. закона о општинама, навести те прописе законске, којима је одлуна противна. Ну, да ли је радња зборска правилна, је ли дакле при сазивању збора, и на самом збору рад саобразан закону, или има какве неправилности у радњи зборској, може бити само предмет жалбе, у смислу чл. 170. закона о општинама, по којој ће ово питање ценити не надзорна власт, већ Државни Савет. Па како, у даном случају, надзорна власт, у смислу чл. 152. и 156. закона о општинама, не наводи ни један пропис законски, коме би задржана одлука зборска била противна, већ паводи само неправилност у радњи зборској, то се, према наведеном, погрешно и упуштала у оцену ових питања, јер, по чл. 152. и 170. поменутог закона, није ни била за то надлежна." С тога је Државни Савет, одлуком својом од 10. маја 1905. год. Бр. 3008., па основу чл. 152. закона о општинама, поништио решење надзорне влаоти. Пенсионару, који жнви нз страни, може се, по § 78закона о чиновницима грађанског реда, одбијати на дотичиој каси, на којој пенсију прима, 10"/« ОД његоае пенсије, кад се утврди, да стално живи на страни. Т. Т., начелник Министарства иностраних дела у пенсији, тражио је молбом од Министра Финансија, да му се из државне касе врате 736'74 дин., колико му је, по | 78. закона о чиновницима грађаноког реда, одбијено 10°/ о од пенсије, за време од 1. јануара 1903. год. до конца јуна 1904. године, за које је време примао пенсију у иносгранству. Уз ову своју молбу поднео је решење Председника Министарског Савета од 15. новембра 1902.

године ПМБр. 3?8., којим је извештен, да му је дато највише одобрење, да може живети ван земље, докле буде његова приватна потреба то захтевала. Миниотар Финансија одбио га је од овог тражења решењем својим од 15. октобра 1904. године ДРБр. 18570., наводећи: „Одбијање 10°/ о од пенсије молиочеве вршено је на основу § 78. закона о чиновницима грађаноког реда, који гласи: »Нико не може без одобрења Краља, у туђој земљи, у којој мисли стално живети. пенсију уживати. Но ако би му сс одобрило, да може пенсију уживати у туђој земљи, где се стално настанио, одбијаће му се 10. процената. (< Одатле излази, да пенсионару за иривремени боравак у туђој земљи није потребно одобрење Краља. Законодавацније изречно казао, шта се има сматрати као сталан боравак али при свем том боравак који траје више од године дана, имасе свакојако сматрати сталним, јер, у противном, могло би се тврдити, да неко може беспрекидно и десет година живети на страни, па ппак да то буде привремено. Тиме би поменута законска одредба била без сваке вредности. Онај, који је беспрекидно више од године дана живео на страни, па тврди, да је тај боравак био привремен, има то доказати. Међутим молилац је уз своју молбу као доказ поднео решење Председника Министарског Савета ПМБр. 328., којим је извештен, да му је, на осиову § 78. зак. о чиновницима грађ. реда, дато највише одобрење, да може живети ван земље. Овим решењем молилац не доказује, да је боравак на страни за целу 1903. и половину 1904. прекидао; нити подноси какав други доказ за то те да би се његов боравак на страни могао сматрати привременим®. Државни Савет одлуком својом од 20. маја 1905. године Бр. 3443 поништио је решење Министрово, са ових разлога: По § 78. закона о чиновницима грађанског реда, нико не може без највишег одобрења у туђој земљи, у којој мисли стално живети, пенсију уживати. Но ако би му се одобрило, да може пеноију уживати у туђој земљи, где се стално настанио, одбијаће му се 10. процената. Стално настањење на страни, по овој одредби законској, повлачи за собом, као последицу, одбитак 10 процената ако би пенсионар тражио да може пенсију уживати у туђој земљи. Овај случај, као што се из акта види, није код жалитеља. Жалитељ је актом, упућеним Председнику Министароког Савета, новембра 1902. годипе ПМБр. 328, ради лечења и из неких важних породичних узрока, тражио највише одобрење, да може, докле му потреба буде захтевала, остати у иностранству (Паризу); али је у иото време напоменуо, да ово одобрење тражд с тога да не би дао повода Министру Финансија, да над њим погрешно примењује § 78. закона о чиновницима грађанекога реда. Према овој преставци жалител 3 евој, која има да. послужи као мерило у оцени питања о његовом бављењу на страни, не

може се изводити, да је његова намера била, да остане стално на страни. На против, ова његова преставка јасно опредељује намеру за привременим бављењем на страни, — докле му потреба буде захтевала. У овом смислу извештен је и решењем Председника Министарства од 15. новембра 1902. године МПБр. 37-. о издатом му највишем одобрењу, у коме се такође истиче привременост бављења жалитељевог на страни. Па како привремено бављење пенсионара на страни не даје могућности Министру за примену § 78. зак. о чиновницима грађаноког реда, то у овом олучају на жалитења није могла бити примењена ова одредба законска. Предмети који се израђују у рејону вароши Београда не подлеже плаћању општинске трошарине. С. 11., овдашњи месар, обратио се трошаринокој управи општине београдске и тражио, да га уцрава решењем извеоти: на основу чега му сс наплаћује општииска трошарина од 5 пара на кило кобасица, кад он већ плаћа аренду на месо. Управа општинске трошарине решењем од 11. декембра 1902. године № 3986. известила га је : да се наплата грошарине на кобасице и саламу врши на основу тач. 2;>. тариФе од 1893. године, Указа од 19. Фебруара 1902. године и решења суда општине београдоке, а по прорачуну т. 7. привремног упуства, прописаног од општинског суда, као доплата по 5 пара дин. на кило. Министар Финаноија, коме је жалба изјављена, нашао је: да је решење огиптине београдске и њене трошаринске управе на закону основано, поред разлога изнесених у том решењу, још и са тога, што је, по чл. Х1Г. правила за и.звршење закона о варошкој трошарини у Београду од Л.децембра 1890. године, суд општине вароши Београда овлашћен, да овакве случајеве раеправља и његово решење о томе сматра се као допуна правила. Незадовољан овим, жалитељ се обратио жалбом на Државни Савет, који је нашао : да овде није случај из чл. 1. закона о трошарини од 21. децембра 1890. годиие и да општински оуд ни једпим законским прогтисом није овлашћен, да може наплаћивати какву такеу и на кобасице. Ово саветско посматрање уовојио је и Министар Финансија.

Надзорне власти у решењу, којим задржавају од извршења одлуку општинског одбора, треба увек дј наведу и закон коме је та одлука противна. Општина заблаћска обратила је се начелнику среза трнавоког, тражећи: да нареди општини јежевичкој, да јој плати извесну суму дужног школског приреза за године 1901. и 1902. По овом тражењу, оиштина јежевичка изјавила је: да она на име школског приреза, ништа не дугује општини заблаћској и да је све, што је, на име школског приреза, имала давати, издато.