Полицијски гласник

БРОЈ 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 271

се да се поменути човек крадом приближава њеном стану у официровој кући. Неколико пута су га видели где младу Енглескињу очекује. »Чудновато слагање Фака /а — стоји даље у том претходном полициском ислеђењу; за тим исто тако доста чудновато понашање и владање Раула Вертје, потпуно доводе на логичну претпоставку, да је Лујза Волнеј и девојка, која је извај)вна мртва и унакажена из воде, једно исто лице и да је њу убио баш сам тај њеи вереник«. Да би иследник могао истрагу правилно повести и да би ствар дошла до истине, судија је желео што пре да види тога човека на кога је сумња' пала да је учинио убиство. И он одмах нареди да кривца доведу преда њ. II. Неколико минути после овог у ка.бинет је ушао, наравио у пратњи страже полициске и са лисицама на рукама, један млад и врло леп човек. По спољашности врло је лепо изгледао. Поглед му је био чист и јасан и услед тога цела физиономија имала је на себи нечега симпатичног и привлачног. „И тај младић убица!« сину у цлави иследниковој мисао... „он убица! Тк то је просто невероватно!« И одмах, још првога тренутка у њему се укорени уверење, да, ако је Раул Бертје и извршио ово злочинство и то дупло, то га је морао једино учинити из љубоморе или у наступу гњева, а никако из каких других побуда или разлога и рачуна. Иследник нареди да се с руку младог човека скину лисице. После обичних питања о имену, годинама и занимању, на која је Бертје одговарао потпуно спокојно, судија му се обрати. — Знате ли за какво се злочинство окривљујете ? — Знам. — Шга знате и можете рећи у своју одбрану ? Окривљени мало поћута, за тим тихо одговори. — Шта ћу рећи у одбрану? Ја немам никаквих доказа о својој невиности. Иследник, који је очекивао енергичан протест и одрицање, зграну се и пренерази кад зачу шта окривљени говори. — То значи да ви признајете своју кривицу ? — Ако је вама ио вољи, то да, признајем је. — Како то : ако је мени по вољи? Ви ваљда хоћете овде да се шалите и спрдате? — Боже сахрани! Али шта ја могу да одговарам ? Шта? Убијена је једна девојка. Посумњало се на мене да сам ја извршио то злочинство и затворили су ме. Ако моја чиста и искрена љубав према њој; ако моја ничим неокаљана прошлост и добар глас моје породице, као и моје домаће васпитање — ако све то није у стању да опровргне ту сумњу, да сам ја учинио то злочинство, то чему ће одвести, ако се будем бранио ? — Ја само то и желим, само то што можете изнети у своју одбрану.

— Ја ништа не могу рећи у своју одбрану. Дан, као и сат тога иреступа, кад је он извршен, не могу се утврдити ... — Али, из искреног признања о вашим односима према Лујзи Волнеј, ја би можда, могао доћи до уверења, да ви њу нисте убили? а? Раул Бертје опет одговараше ћутањем, Судија је, то се видело, иепитивао у окривљенику осећаје расположења. За тим Бертје изненада клону на клупу, дугачку уздахну и обли се сузама. — Ја не знам шта да вам кажем! — Приберите се... ето, ваше признање. — Да, признање ! оштро одговори притвореник и исправи се; видело се да се одједном на нешто одлучио. — Пишите да сам ја убио ту жену, грозничаво продужи он. Ја сам је силно волео ; она је обећала да ће поћи за мене. У последњем тренутку она се реши да тргне дпту реч натраг. Ја сам је молио да ме не оставља; ја сам јој износио све доказе и разлоге и уверавања у своју љубав и опомињао сам је на дато обећање. Но она је остала непоколебљива. Пао сам јој пред ноге. Она оста хладна. Ни моје молбе ни сузе не помогоше. Тада се узмути гњев у мени и оно што је дивље у човеку изби на површину. Ја сам несрећницу убио, а за тим да би сакрио траг, бацио њен труп у Сену. — Да, тако је морало бити рече судија, но ја морам да вам поставим још нека питања. — То је непотребно. Ја сам рекао све шта је требало рећи. Ја вам више ништа нећу казати. И тако је и било. Ни сутра дан, ни после тога иследник није могао ништа више да дозна нити да докучи. Раул Бертје упорно је говорио. — Ја више ништа пе могу рећи. ништа. И, на тај начин, дошло је било време, да се ствар приведе крају. Новине су донеле белешке о томе да је убица Лујзе Волнеј образоваи човек. Новине су на све могуће начине објашњавале његово злочинство. Раул Бертје постаде јунак једне љубавне драме, чије је разрешење свет очекивао са великим нестрдљењем, јер је био уверен да ће се на суђењу открити многе интересантности, а нарочито оно, што окривљени није хтео иследнику ништа говорити. III Више од три недеље остао је Раул Бертје у лиоиекој тамници очекујући пресуду за своје злочинство. Ствар ислеђоња већ је била приведена крају. Чекало се још с^мо на пресуду. Једнога дана Шерар, иследни судија, већ се спремао да изађе из своје канцеларије, кад му послужитељ пријави једну даму, која моли да изађе преда њ. Он одмах нареди да непознату даму пусте унутра. Жерар је очекиваше са шеширом у руци, спреман да и сам одмах пође. Видело се да некуд хита, и изгледало је да је рад да разговор што пре буде свршен,

Но та жеља његова убрзо ое изгуби кад угледа жену што уђе у канцеларију. То бегле висока, лепа, ванредно лепа, вижљаста дама, врло укусно одевена, а ипак врло просто. — Чиме могу служити? љубазно је запита судија, просто очаран лепотом ове непознате даме и њеним топлим погледом. Жерар јој одмах понуди столицу. — Ви, рече она, господине, водите исграгу по кривици Раула Бертје? — Да, тако је, одговори Жерар. — Ја сам дошла да вам дам могућности да исправите једну ужасну погрешку... Лујза Волнеј : —ја сам! Иследник, као опарен скочи са столице. — Шта? Како? Ви сте Лујза Волнеј? Дакле она није убијена? — Као што видите, ја сам пред вама жива и здрава и неповредна. — А жена она, чији је труп извучен из Сене ? — Тај су труп погрешно сматрали за мој, иото тако, као што су погрешно сматрали Раула Бертје за мога убицу... На лицу судије огледаше се недоумица. — Али он је сам све признао! — Ја не знам за што је он то убиство признао. Знам само толико да је он слагао. — С каквом намером или дељи? — Наредите да се дозове овамо. Он ће то сам најбоље објаснити. Судија одмах нареди да окривљенога доведу. Читав сат је прошао док се притвореник појавио. За то време Лујза Волнеј је причала судији, како је, носвађавши се са својим вереником, у чију је љубав она сумњала, одлучила да му одбије понуђену руку и да не би подлегла његовим молбама, она је изненадно отишла. Склонила се код једне своје пријатељице у унутрашњости и сад се каје, што никоме ни о чему није писала за све време. Случајно јој дођу до руку новине из којих она сазнаде о страшним последицама свог изненадног бегства и о терећењу Раула за њено убиство. Похита у Париз, да би могла на време доћи пред суд, да каже иетину и да се извини за несреће и страдања што их је учинила свом веренику. Тек што је Раул ушао у собу, а Лујза му паде на прса и љубећи га стаде молити за опроштај. До крајности узбуђена Лујза јецаше на његовим грудима, а Раул је тешаше. — Ја сам знао да ти нећеш допустити да м.е осуде. Па зашто сте онда примили кривицу на се и нризнали је ? Заиита судија окривљеника. — С тога, што је то било једино средство да је наморам да ми се врати натраг, одговори Раул. IV. У суду још памте овај догађај. Раул и Лујза су се ускоро после овога узели... А труп извађен из Сене остао је за све, па и саму париску полицију, вечита тајна... БеОГрад. е француског М. П.