Полицијски гласник

БРОЈ 29

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 285

друго дете узима сисе њихових дадиља. Ево шта о овоме вели Св. Августин: „Захваљујући својој физичкој слабости, мала деца невина су у телу, али не и у души. Ја сам лично посматрао једно дете болесно од зависти. И ако још не беше ироговорило, оно је бацало гневне погледе на друго дете, које је мати с њим заједно дојила". Познато је из обичног живота, да мала деца нерадо деле с другима милост материпу и храну дојиљину. Тако исто познато је. да одраслија деца ретко кад позајмљују своје играчке, а још мање деле посластице садругима; њима је криво кад се њиховој браћи или сестрама да већи комад чоколаде или боље играчке. Овај осећај зависти толико је природан, да га налазимо и код самих животиња. Пси и мачке веома су завидљиви међу собом. Док човек милује једно од њих, остали показују незадовољство. Ова животињска завист код деце, у иајвише случајева потиснута је у доцнијимгодинама развитком племенитих осе1]аја. Али, ако она није благовремено опажена и облагорођена, у стању је да сс претвори у страховиту мржњу која се понекад свршава злочивом, или у очајањс које води самоубиству. Бво како јеједап несрећни отац објаснио комесару полиције узрок самоубиства свога сина: »Мој син, који је у свему био веома разуман и добар, мрзео је страховито свога млађег брата. Да бих спречио свађе и сукобе, послао сам овог последњег у провинцију. Ну, и поред овог раздвајања, завист је у толикој мери растрзала дете, дасе најзад решило на овај очајан коракЛ Писмо, којеје самоубица оставио оцу, гласило је: »Драги оче, не узнемируј се мојом смрћу. Убијам се, јер хоћу да умрем. Не питај зашто ? Има једна ствар, која мора и теби остати непозната. Ево мојих последњих жеља: ни једна од ствари које су ми припадале, не сме пасти у руке Маријусу, кога мрзим више него иког, овим својим силама и целом овојом душом. (Ако ја у опште и имам душе што још није доказано). Цео мој досадањи живот испуњен је овом мржњом. Збогом за увек. Не оилакуј ме, јер сам срећан кад умирем." Завист се може маниФестовати на два начина: од стране старијих према млађима, и обратно. У опште узев, долазак новорођенчета поздравља се са радошћу од старије браће и сестара, али ипик има ваздан случајева, у којима егостичка деца показују очигледну љутину гледајући како се пажња родитеља усредсређује на њиховог малог брата или сестру. Др. Дескире (БевсЈге^в) нашао је у казненој болници у Поаси-у једног дечка од Г2 год., који је у наступу гнева удавио овоју сестру у колевци. Из статистичких података за 1839 год. види се, да је један дзчко од 16 год. отровао из завпсти своју малу сестру -од 5 недеља. Пре неколико год. отровало се најмлађе дете једног надзорника у Паризу зато што га је мати пренебрегла и тукла. док је његову старију браћу и сестре брижљиво чувала и неговала. Дете ово

играло се врло мало, и било је увек замишљено. Једног дана по подне суседи га видеше где плаче, и упиташе га шта му је, на шта им оно одговори: „Ви не можете то знати«. Само на неколико мипута по овом, дете ово отровало се калијум цианином, остављајући са собом писмо ове садржине: »Мој оче, ти знаш за сцену која се десила. Мама је наредила да проспем лонац у који је Луј.... али како ми је Тереза у овом тренутку везивала краватну, то сам маму замолио да мало причека. Наљућена овим, дохватила је Лујову ципелу и ударила ме. Кад јој рекох да Лују, на моме месту, не би ништа учинила, она ме изудара и истера на поље. Љуби те твој син Густав. Нољуби целу Фамилију место мене (< . Осећај зависти није изражен само у у егоистичкој жељи за свеколиком наклоношћу родитеља, већ и у потреби за једнакошћу. Осећаји иравичностп иједнакости много су развијенији код деце но код људи, које је борба у животу навикла на неправде и неједнакости. Дете хоће да је вољено од родитеља у истој мери као и остала браћа и сесгре, јер има исто право на нежност родитељску као и они, јер је најзад, и право да тако буде. Свака неправда, а нарочито она која долази од родитеља, дражи, буни и до очајања доводи децу. Имајући у виду познати Факг, да деца врло лако плачу и брзо на плач заборављају, многи закључују да су страсти и патње дечје површне и пролазне. (наставиће се)

ПОУЧНО - 3АБАВНИ ДЕО ОТАЦ РИКАРДО криминална шпанска историја По ноћној тмини уздизао се црквени тороњ као див изнад омалених сеоских кућица, и са њега потмулим тоном изби поноћ. Једна усамљена прилика у свештеничком оделу полако је корачала уским уличицама, које су водиле касарни шпанскога гарнизона. Кад изби последњи пут звоно са торња, застаде човек на један пут на углу једне мрачне улице као прислушкујући нешто. — Изгледа ми бескорисно долазити у ово време, шапутао је он, јер сада или спава или је сва погружена од туге за њим — Андреом. Сиромах Андре ! уздисао је он. Сунце је последњи пут бацило зраке на твој млађани живот! Али ипак је он срећнији, много срећнији, јер ће умрети са њеном љубави, а ја ћу и даље остати да живим без ње, пошто сам се ње ради и одрекао светскога живота поставши калуђером. Не могу, не, нећу ни покушавати, да је у ово време видим. Идем радије у затвор , да последњи пут поздравим Андреа. У побочној мрачној улици виде он кроз један прозор да трепти слаба светлост. Он успори кораке и приближи се кући. Убрзано дисање издаде раздражење, које

је изазвала у њега та светлост. Приђе прозору и погледа предострожно кроз зарђалу решетку. Једна је свећа трептала и слабо обасјавала сиромашно намештену собу. У њој је била једна млада женска прилика, крај врата, дубоко замишљена. Светлост свеће падала је на њено лепо лице, на чијим се нежним цртама огледао бескрајни бол. Човек је ћутећки посматрао, док она није на један пут узела са стола свећњак и хтела поћи из собе. — Шарлота! узвикну калуђер тихим гласом. Девојка се прену и крикну, одајући у исто време и радост и страх. — Андрео! Ти овде! узвикну она журећи прозору. — Не, Не, Шарлота, није Андрео, одговори човек побожно, само Андреов брат — Рикардо. Његов је глас звонио са пуно нежпости и туге, а сјај његових великих, изразитих очију опао је кад је девојка упрла поглед у њега. — 0, Рикардо, како си ме уплашИо ! Заиста ми се учинило да чујем Андреов глас, ма да сам знала да му је немогућс доћи. А шта тебе нагони да долазиш у ово доба ноћи? Доносиш ли ми можда каквих вести од Андреа; да се није што десило? Реци ми, оче Рикардо! ■— Не могу ти ништа рећи, што ти већ не би знала. Андрео мора још пре изласка сунца умрети — Андрео, мој брат, кога више волим но себе самога. И тако ће нам га отргнути, мени и теби — теби, која си имала у скоро постати његова жена. Његов је глас дрхтао код ових последњих речи, али у очима му се могла читати дивља, очајничка нада. — 1 Ама, шта је тебе довело амо, оче Рикардо ? упита девојка још један пут. — Не. Шарлота, не реци ми оче! Ма да ме многи зову тако, ипак ја нисам још прави калуђер. Имам још десет дана рока, још десет дана док не положим и последњу заклетву и за навек се не одречем света, — а — ту му задрхга глас — све дотле, Шарлота, зови ме Рикардо, као што си то увек чинила. — Али што си дошао овамо ? питала је девојка. Од какве користи можеш бити сада још на последњем часу? То је говорила са нестрпљењем и раздраженошћу. — Сазнао сам за Андреову смртну пресуду тек пре два дана, и дошао сам да га још један пут видим, а теби, Шарлота, да понудим Божји благослов и утешим те, у колико је то у руци једнога смртнога. — Што се тога тиче, могао си уштедети труд да долазиш ова.мо, Није ми потребна ни твоја утеха, ни твој благослов. Онај, ко је толико трпео и молио се Богу, нема потребе за празпе речи. Код тих речи презриво се осмехну. —■ Не! узвикну она одлучно, извадив сјајан штилет из недара и метну га на срце. — Смрт! Само ће ме смрт моћи утешити! Човек се илашљиво повуче натраг.