Полицијски гласник

БРОЈ 29

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 275

таквом схватању допринесемо, а у пуној мери свесни, да тим чинимо услугу нашим јавним интересима, — нека нам се не замери, ако где год у осуди дуела будемо опширнији, него што је можда за обичан начин излагања потребно. Треба истаћи сву ошгрину и умесност разлога, те да седуел појми као лудорија паметнихљуди, као начелна аномалија и с правног и етичког гледишта, онда, кад он баш у редовима наше интелигенције све више насгаје и задобија симпатије, кад се у велико приступа дуелу као нарочитој маниФестацији неког особитог каваљерског частољубља, и кад се на тај начин апелује на општу пажњу узвишеиог појимања части и куражи , са којом се оиа брани. Другим речима, иотребно је у сред популарног дочека, којим се свака нојава дуела иропраћа, напасти ту новину странога порекла, рсоја нас тако много унижава. * * * Двобој! 1Јојам права и иравне државе буии се на уетанову двобоја као на евоју оличену супротност. Сав смисао јавнога позива савремене државе и њенога реда на оргонизацији и заштити јавнога реда, ирава је комедија, која се изиграва на рачун љенога великог ауторитета, кад двобој и поред ње може да постоји! Било да једвобој легализован законодавством, било да се противно закону прећутно легализовао толеранцијом јавнога права, равиодушним носматрањем државе како га изопачене социјалне прилике увлаче у практику и дају све више карактер обичајног права, права коме бар у кривичном правосуђу нема више места, — двобој је у принципу иротиван и појму права ипојму државе. Ово вреди чак и за земље, где се он ипак, ма и с наслоном на јаке још незастареле традиције, очувао у свом иоторијском иојму као нека ритерска реликвија прошлости; јер се и тамо у велико сматра као ружна и недоотојна слика еадашњости. Немачки писац, проФесор лајпцишког универзитета, Д-р Карло Биндинг, да би колико толико извинио културну немачку нацију од ове срамоте, која унижава савремену немачку државу, да би колико толико ублажио тешке утиске, који терете његову националну амбицију и велика правничка преимућства немачке интелигенције, — не само што напада установу двобоја, него је анатемише као установу туђег порекла, као зло, које је из Италије преко Француске нашло погодног земљингга и у Немачкој. А шта ли тек треба рећи за наше приаике, којима је установа двобоја, и са гледишта историјских традиција и са гледишта тако хомогене друштвене организације, увек била непозна га ? Какве су то користи и узроци, што у нас дају отворени приступ овој установи ритерскога средњевековног доба; устаноки, у којој је увек Физичка сила доминирала правом и давала квалиФикације каваљерске отмености? И од куда то, да ми ову установу тако радо прихвагимо онда, кад се у свету, у коме је у свој жестини постојала, подижу силни нротести најозбиљнијих кру-

гова, у општој тежњи, да је избаце и њену употребу сасвим онемогуће у својој земљи. Није ли и то један карактеристичан, негативан знак нашег општег моралног развоја и стања до кога смо у том погледу дошли. У тренутку, кад се у најинтелигентнијим слојевима просвећене немачке нације осећа жив и оправдани покрет нротив двобоја, као симптоматичне болеопе појаве народа, а нарочито због незнатних правних последица, које он оставља, и којима га је управо држава легализовала, у место да га сузбија, ми му како изгледа, равнодушном толеранцијом власти, дајемо приступа у све ширим размерама и тамо, где му у опште, на. законској основи, не може бити места. У иајбољој намери да против тога зла, које прети спокојству грађана и угледу наше лепе и питоме отаџине, устанемо, да, по могућству, колико — толико допринесемо јавном обавештењу и неоправданости и опасности, коју оваква установа доноси, да у вези с тим подстакнемо и друге на даљу дискусију о овој ствари и на потребан утицај државне власти. да се двобој из нашег друштва сасвим избаци, ми ћемо, користећи се, у главном, назорима Д-р Биединга изиети зато неколико важнијих аргумеиата. Циљ је тим аргументима, да се утврди, да двобој, по правиој природи коју има, треба квалиФиковати као редован, обичан злочин, па према томе, да га треба цени ги и казнити по прописима казненог права, који вреде за убиства и телесне повреде. Јер ако то стоји, онда у оиште не може имати смисла, да у двобоју постоји као нека нарочита врста блажије кривице, као дело зш §-епеп8, а још мање, као сасвим дозвољени и повлатићени облик насиља. Сем тога, ни обзири целисходности, које диктује прави појам о части и потреба да се она у својој чистоти очува, немају апсолутно никакве везе са двобојем, као што ћемо то доцније видети, те се ни строго етичким интересом ствари не би могао правдати овако груб и несавремени, а при том, веома опасан облик насиља, какав се практикује у облику двобоја. Нема сумње да је прави смисао побуде, које двобој изазивају, бар Формално, и непосредно, то је за то, што побуде у ствари могу бити и сасвим друге, често сасвим супротне обзирима добро нојмљене части и морала; али и у том случају као непосредни повод ма он био и нарочито удешен, увек се истиче Формална повреда части, неки Факат, којим треба да се разуме и објасни, да је дотично лице увређено и, као такво, с разлогом тражило двобој као сатисФакцију. Да се у ствари под оваквим изговором може да крије вешто удешепа и изведена намера за убиство, то је већ по себи јасно, наравно, под предпоставком, да су иначе све околности зато како треба удешене. Према овом није искључена могућност, да се изазивањем двобоја у појединим случајевима иде у ствари на убиство, дакле на један Формалан злочин, који треба да буде и морално и правно маскираи у облику двобоја. И под предпоставком, да такав изазивач двобоја у својој зликовачкој намери успе, он у ме-

сто да буде кажњен за дело убиства с предумишљајем, у место да иекуси по §. 155. кривич. закона казну од 20 година робије или смртну казну, он се у јавности и даље размеће као слободан грађанин мушког и каваљерског достојанства, као храбри бранилац своје увређене части са свима охолим претензијама једног дрског разметача, коме се чини, да му у јавности припада још и нека јача морална квалиФикација, неки појачани углед; и ако од тога тренутка не може бити речи о части тога човека. Ако овај разлог стоји, а нама се чини, да се против његове исправности не може ништа навести, онда се двобој у опште не сме дозволити, јер би се његовом дозволом дегализовала могућност најтежих злочина; а та би могућност била у толико ширег обима, па самим тим у голико опаснија, што државна власт једва да би и по изузетку могла успети пронаћи доказне аргументе, којима би могла утврдити, да је изазивач двобоја у ствари ишао на убиство из користољубивих или осветничких побуда, а да пије радио као увређено лице из обзира увређеног частољубља. Али, оставимо овај строго основни правни разлог који у самој идеји осуђује установу двобоја као законом дозвол.ену. Ствар ће, можда, бити још јаснија, кад будемо изложили ближе разлоге и правне и етичке природе, кад будемо образложили сву аномалију, која у правној држави квалификује двобој као негацију и права и морала. Пре свега у правној држави самовласно прибављање сатисФакције и за обичан круг приватно - правних односа није дозвољено. Ту је државна власт, која се као представник и заштитник јавнога реда уноси и у расираву тих односа. Једино је она правно моћна и нико други да спорне поремећене односе те врсте доведе у ред на начин, који би је пуноважно и обавезно расправио за обе интересоване стране. Ово начело искључиве државне надлежности за одржавање јавнога реда и сузбијање самовлашћа у области цивилног, још је више истакнуто у области кривичног правосуђа. Начело личног прибављања сатисФакције за учињену кривицу, које је за теже облике злочина ишло до крвне освете, све је више слабило са интензивнијом еволуцијом правне државе. Шта више, снажни власнички утицај државе у сузбијању самовласне сатисфакције за учињене кривице све више уздиже ауторитет и појам правне државе и постаје у првом реду њено најнеиосредније обележје. Другим речима, само државе, које се још нису уздигле до ступња потпуно правне државе, дају нротивне примере грубога, често крвавог самовлашћа. На тој основи може се и схватити сак смисао позитивног кривичног права свију културних држава. Ако би и мимо одредбе тога закона, за чију је примену једино држава надлежна, поједина лица радила на своју руку. онда у таквој држави не би могло да буде речи о јакноме реду, већ о безвлашћу, које води расулу државне организације, и ову унижава до