Полицијски гласник

СТРАНА 308

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32

противу противу имања личности

старости од

30-35

г.

» »

35—40

» »

40—45

» »

45-50

» »

50—55

» »

55—60

» »

60—65

» »

65—70

» »

70—80

преко 80

Према овим двема таблицама и раопореду њихових ци®ара може се са математичном тачношћу утврди развој и кретање злочинстава у појединим годинама, на личност с једне и на својину с друге стране. Као што бива у другим наукама и дисциплинама, тако исто и у кривичновд праву и у опште у криминалиСтици највише важи оно што је несумњиво, оно што је позитивно, оно што се зна. »То знамо, то је неоспорно*. У тој краткој реченици налази се последња реч и главна тежња сваке науке. За кривично право, као и за остале науке мњење и уверење су етапе у путу за изналажење истине. Најсигурнији знак о чврстини једне поставке, принципа или закона лежи у ономе: »то знамо: то је истина", ма се од тога и не имало непосредне практичне користи. Кад се расправља питање како је тек&а косовска битка, или питање да ли на Марсу има људи или живих створења, или кад се расправља питање да ли је овај или онај отров лековит, то ми на првом месту истичемо оно што је несумњиво и што се сматра за истину. Има доста основа и разлога што говоре за и можда исто толико што говоре против. Крајњатачка изучавањајеу овоме: „Хтели ми или не хтели, зна се овако. То је истина". Што је истина то независно живи и постоји и има значаја за све људе и сва времена, ма они и не знали за њу. У казненим законима многих држава налазе се још непресгано не само непотребна тумачења, непотпуна објашњења, него и нетачних деФиниција. Најзад, сам предмет је таке природе да су објашњења тешка, јер су извесни психолошки процеси, који имају да се проуче, веома компликовани. Нарочито се криминалистика осећа у неприлици кодпојава, код којих се и сама несигурна осећа. Криминална Психологија има и једну објективну страну. Она проучава душевне нојаве злочинаца у свима правцима, а нарочито се зауставља код оних елемената душевне делатности, који играју најважнију улогу у сваком психичком и физичком раду. Овде су од велике важности тако звани општи моменти, које Криминална Психологија треба систематски да испита. На првом месту а и од великог значаја су чулни опажаји, општи и посебни, како примају прве чулне упечатке они које Криминалистика убраја у злочинце. Из тих првих опажаЈа развијају се представе, схватање и појимање онога што је надражајима примљено. Безивањем представа у свести јављају се процеси мишљења, који су разнолики : општи, механички, субјективни, несвесни, објекти-

вни. У исто време из тих веза појединих представа развија се свет идеја; ту долазе асоцијације идеја, сећање, памћење, осећање и најзад дејства воље, која има два процеса: унутарњи и спољашњи. Све ове психолошке процесе има да аналише и испита Криминална Психологија код оних, које Криминалистика одваја од осталих људи. Наше знање почива на опажањима која смо од других или сами искуством добили. Ако су наши опажаји добри, то су нам и закључци, што отуда исходе тачни; ако су опажаји ногреглни, то су и закључци рђави и нетачни.,Нигде то правило више не важи него у Криминалистици. Чулии опажаји су елементи сазнавања. Ако криминалиста у свом проучавању исходи од чула и њихових Функција, то значи, да је он рад да зна тачно шта чула врше, како се обављају и изводе сви они процеси који у злочинцу стварају слику и представу, иза које следује противзаконо дело. Важност чулних онажаја не треба доказивати. Истинита је онафраза коју је још Емануел Кант изрекао : Чула не могу лагати, не зато што су она увек тачна, него за то што она не расуђују. Најважнији су опажаји вида и слуха. Физиолошка оптика, као наука о опАжајима чула вида, говори да ми видимо објектив спољашњега света посредством светлости, која пада на око. Осећај тог надражаја јесте утисак који ствара у свести слику о предмету. Осећаји су дакле, дејства, који су услед спољашњег утицаја на наше органе створили извесну слику. Тај психолошки процес чулних опажаја има за криминалистику доста велики значај, јер је у казнимим делима често и изненадно какав чулни опажај од пресудног утицаја. Нису без интереса посматрања ко.ја су над злочинцима чинили Ботћгово и ОМо1еп§гћ1. Оба ова писца тврде да злочинци имају тупље чулие опажаје него осталиљуди. Ломброзо је за потврду овога навео гомилу примера из који се очито види да злочинци равнодушније и лакше осећају болове него други људи. Груб и суров живот и исто тако грубе навике и нарави отупљују уопште чула и све и отуда је равнодушност према боловима једна нарочита особина грубих природа и неразвијених народа и пошто међу врло грубим и суровим људима има много злочинаца, то је онда врло природно и појмљиво да злочинство, грубост, суровост и неосетљивост према болу заједно се налазе. Чуло вида је најсавршеније чуло али оно је у исто време и најважнији елеменат у Криминалистици. Што сведок саопштава наслања се на чуло вида. Он је видео оно што оаопштава. 'Греба само поредити вид са чулом слуха, несумњиво је да је оно што се видело куд и камо сигурније и важније, него оно што се чуло. »Једанпут видети је боље него десет пута чути к . И то је тачно како у обичном животу тако исто и у најсуптилнијим научним посматрањима. Оиис никакав, никакво цртање, везивање Фа-

ката и изношење доказа није толико у стању да увери човека у неглто, кад кад он то очима види. Нарочито ово важи за криминална дела. Најнесумњивија је тврдња или сведочанство, које се наслања на чуло вида. Оно је несумњиво што се види, и то се не може оспорити. Код чула олуха може се човек преварити; може нешто пречути, али оно што се види тачно је. Чуо је неко пуцањ, ломњаву грања, узвик за помоћ, убрзан ход, издисање и јецање, кркљање и ларму — све то није толико важно као кад неко чулом вида опази како је неко пуцао, како се гране крхале, како је неко трчао, кркљао и т. Д, (наотавиће ое) 1У1. ПавловиЂ.

ж И В Е СД и К Е

(насгавак) а. Ивица. 'сл. 33. и 34.). Ивица се дели на три дела који ое, према своме месту, на:ивају: ивица иочетна (А. Б.), горња. (Б. Б.) и сиољна (В. Г. Д ). Почетна ивица посматр" се само са гледишта њене дужине, према којој моше бити: мала, средња и велик а. Ова пак дужина рачуна се према већој или мањој истакнутости ивице испред ушне шкољке. Има уха код којих ове ивице никако и нема, што се означује изразом одсутна., а има их и таквих код којих је она толико велика да пролази кроз ушну шкољку и сједињује се с доњим превојем (види сл. 34. иод 1, 2, 3, 4 и 5). Ивице: горња и сиољна посматрају се, не са гледишта њихове дужине, већ према меснатом јаотучићу изкога су састављена. Ако овог јастучића никако нема, каже се да су ивице равне —- аљоснате; ако ш пак он постоји, обе ове ивице квалиикују се изразима: мала, средња и велиш (види сл. 34. под 6, 7, 8, 9 и10заивицу горњу, и под 11, 12, 13, 14 и 15 за ивицу спољну). Сиољна ивица посматра се још и по степену свога отвора.. Многе од њих, а нарочито мале и средње повучене су толико у назад да је чункаста ]амица добро видљива. За ивицу у овом случају каже се да је отворена (сл. 34. под 16). Ивица ће бити увршћена у средњу , ако је тако повијена да се чункаста јамица врло мало види (сл. 34. под 17). И најзад, ако је ивица у толикој мери повијена да потпуно покрива ову јамицу, и додирује се с доњим превојем, — оквалиФиковаке се као срасла (сл. 34. под 17). Особености ивице. Тачка у којој се сједињују горња и спољна ивица појављује се кад кад у виду једног малог и веома карактеристичног рскавичавог развића, које је први пут било опажено од стране олавног природњакз Дарвина, те је с тога и названо његовим именом — Дарвинов знак (сл. 34. под "21 ј. Према своме облику и саставу овај знак означује се изразима: