Полицијски гласник

СТРАНА 366

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 38

реке Љуберашке има известаи просгор општинске утрнне, која би се због воде могла употребити за баште, и како многи сељани немају башту, молио је, да се позове збор села Љуберађе ради споразума и поделе те утрине. Овај предлог прихватио је и општински суд и изнео пред збор села Љуберађе, који је усвојио предлог и донео одлуку, да се од те утрине да по два ара извесним сељанима ради подизања баште. Ту одлуку начелство је послало иа одобрење Државпом Савету. Државни Савет није узимао у оцену ову одлуку, већ је акте вратио нерасмотрене, пошто овде нема одлуке општинског збора, који је једино надлежан по тач. 3. чл. 33. закона о општинама д-а решава о отуђењу непокретног општинског имања и чије само одлуке, по претпоследњем ставу тога законског прописа Савет расматра. Одлука Државног Савета од 17. августа 1905. године Вр. 5557.

За оцену пптања о доказаиој зредности исправа, у смнслу §. 183. грађанског судског поступка, није надлежна полициЈска власт, већ суд. Решењем смедеревског првостепеног суда од 31. октобра 1903. године Бр. 22710, одобрена је за рачун Е. М. Р., трговца из Београда, забрана на покретност његовог дужника Јовице С., из Палаике. Начелник среза јасеничког пописао је ствари, изложене у списку пописа, а нађене у притежању дужника Јовице. Но жена његова Ружа, изјавила је, да су ствари њезина својина, јер их је донела као мираз од оца. За доказ овога поднела је у препису списак ствари, који јој је издао отац Војин под 24. јануара 1877. године, а потврђен код начелника среза орашког 4. септембра 1903. године под Бр. 1 1733. С тога није одобравала, да се пописана покретност, као њезина својина за дуг- мужевљев, одузима. Кад је ово саопштено повериоцу Е. М. Р., он је изјавио, да не признаје право својине пописаних ствари појављеној сопственици Ружи, велеКи, да је то ујдурма самог дужника. На основу овога, и §. 466. 6. грађанског судског поступка, среска власт, констатујући , да се из списка ствари, који је појављена сопотвеница поднела за доказ својине истих, види: да је издан од стране њезиног оца 24. јануара 1877. године, а потврђен код власти тек 4. септембра 1903. године, — атојепосле учињеног задужења — и да, према томе и §. 189. грађанског судског поступка, та исправа нема вредности, јер су ствари нађене у притежању дужника Јовице, — решењем својим Вр. 20188|903 год., упутила је појављену сопственицу, као слабију у праву, да код надлежног суда поведе спор и тамо докаже право овојине погшсаних ствари. Ово решење одобрило је начелство окр. смедеревског, а решење овога Министар унутрашњих дела својим решењем од 13. априла 1904. год. П„\« 10408.

По изјављеној жалби, Држовни Савет нашао је, да је решење Министрово саобразно закону, но без обзира на разлог у решењу начелника среског, одноено вредности исправе по §. 189. грађанског судског поступка, пошто за оцену овог пигања није надлежна полицијска власт, већ суд. С тога је Државни Савет одлуком својом од 26. аирила 1905. год. Бр. 2690. одобрио решење Министрово, а жалбу као неумесну одбацио.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Тајанствена скитница. Ко је пратио Француске листове за последњих 15—20 дана, морао се, без сумње, сл;..тко насмејати, читајући веома интересантне и шаљиве белешке о тајанствеиој скитиици »Ампру Ритару ,« и узалудним покушајима париске полиције и многих научара да пронађу порекло језика којим је ова скитница говорила. Мало је још требало, па да се цела ова ствар сврши комично по париску полицију, као што се већ свршила по многе хвалишо и надри научнике. Што је париска нолиција и овога пута очувала свој добар глас, има да захвали АлФонсу Бертилону, познатом директору антропометријског одељења у Паризу, који је и овога пута триумФовао са својим системом о утврђивању идентитета. Ево у чему ј,е ствар: А-вгуста 30. тек. год ухватила је париска полиција једног младића од 17 год., који при себи иијо имао пикаквих исправа. нити је умео да каже ко је и одкуда је? На сва постављена питања одговарао је неким страним и потпуно непознатим језиком, кога је означавао именом »аграш." Главиа одлика овог језика била је у томе, штосе све речи свршавале на р. Истражни судцја, коме је Амар спроведен одмах по затварању, покушао је свим могућим средствима да реши појављени филолошки проблем, али без успеха. Мпогобројни тумачн данашњих живих језика, којима се суднја обратио за иомоћ на првом месту, могли су само констатовати, да језик којим скитиица говори има доста сличности са данашњим европским језицима, али га ни најмање нису мзгли разумети. После овога судија је сматрао за потребно, да се обрати за помоћ многпм научницима и нојединим научним установама, али је и ово остало без успеха. Нико није био у стању да озбиљно објасни порекло »аграшл, к нити да пронађе његову сличност са ма којим живим или мртвим језпком. Најзад је штампа арихватила целу ствар и отпочела је коментарисање на свој начин, што је имало за последицу да многи, и звани и непозвани, похитају власти у помоћ са својим објашњењима, која су у сваком погледу и разноврсна и интересантна. Тако је један ОФицир из Бостона уверавао истражног судију, да је налазио »агра ишсте" у Новој Каледонији и да врло добро разуме њихов језик. Најзад је тражио да му се нлатп путни трошак, те да

до1)е у Париз ради разговора са ухаишеним Ритаром. Ректор једног већег Француског универзитета извештавао је судију да потпуно разуме » аграшки" језик и нудио своје преводилачке услуге. Најинтересантније је објашњење јодног геограФа којије, на основу „аграшке 8 речи „одир" тврдио, да је Ритар члан једне сибирске секте, тако зване „ Духоборци »То су, рекао је »учени« геограФ, личностикоје, и ако под управом руском, живе потпуно самостално и не нрипадају редовима руске војске. Захваљујући штампи, РитаЈ је из даиа у дан поотајао све чувенији и интересантнији, а и сами чиновници указиваху му своје симпатије. Шта више, жандарми о којима је посведневно био у додиру, отпочели су већ разумовати његов језик. За ове ово вроме истражни судија лупао је главу са »аграшом"-, не знајући шта ћс и куда ће са једним јединим познатим нредставником овог ново-откривеног језика. Општећи посведневно с њиме, и допуњујући говор мимиком, истражном судији најзад се учинило да је разумео Амарово казивање : да је родом из једне земље у којој живе црнци, да је са мајкомдопутовао лађом до Хавра, а одатле железницом до Париза, где га је мати напустила. Пошто је, најзад, исцрпао сва и практична и научна средства која су му стајала на рас-положењу, истражни судија умоли Вертилона да му да овоје мишљење о овом изванредном случају. Још првих дана но затвору Ритаровом, Вертилон је утврдио, да међу 500.000 личности, чији су описи класифицирани у париском антропометријском одељењу, не.ма ни једне која би , ма и приближно, била слична опису уханшеног. Остало је још да се прегледају око 20.000 некласифицираних описа, који за носледња три месеца беху отигли из унутрашњости и иностранства. На молбу судијну сам Бертилон лично предузе класиФицирање о:шх описа и после дужог рада нађе међу њима један опис, који сс у свему подударао еа описом Ритаровим. То јо био онис Ри^ налда Агостинж-а, калФе столарског, родом из Тиролске (Аустрија), који је већ у два маха био судски осуђиван због скитничења. Свака даља сумња о идентитету представника, »агр аш.а" оила је искључена, а и он сам, видећи се овако демаскиран, признао је одмах Бертилону дајеондоиста Риналдо Агостини, означујући овом приликом и место на коме је сакрио оној пасош у моменту кад су га жандарми ухватили. Пасош јо доиста нађен на означеном месту и гласио је на Риналда Агосгини-а, столарског калфу, родом из Клеса у Тиролској. Кад га је Вертилон упитао за узрок прикривања идентитета изјавио је : »Ја сам играо ову комедију да би нрикрио моје право име Пошто самвећдва иута био осу !)Иван од стране Француош судова, бојао сам се да ме овога путане прогнају из Француске.® Док је, на овај начин, углед влаои спасеп, захваљујући искључиво Бертн лону, дотле су многи научнички аутори тетии нознаваоци »аграгиког® језикатрдно