Полицијски гласник

БРОЈ 40. ^ У ВЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 9. ОКТОБРА 1905. ГОДИНА I.

?Р ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОДИЦ^ЈСКИ ГДЛСРНК" излази једаннут, а према иотреби и више иута недељно. Претплата се подаже у напред, и то иајмање за пола годиие, код свију полпцијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска иадлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње За иностранство: годишн .е 24, нолугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" ие продају се. Рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а по саолушању Државног Савета од 13. септембра ове год. Бр. 6464., решено је : да се Богољуб ВујиК, чиновник београдске задруге, родом из Ирига у Срему и досадањи поданик угарски, прими у српско поданство заједно са својом женом Олгом и малолетном децом : Браниславом и Ђорђем, изузетно од §. 44. грађанског закона, пошто је поднео уредан отпуст из свог досадањег поданства. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 27. септембра 1905. г. уБеограду

СТРУЧНИ ДЕО ЈЕДНА ПОГРЕШНА НАД1ЕЖН0СТ (пАСТАВАК) § IНанослетку, и она граница где преотаје иступна а почиње преступна крађа, утаја и иревара са свим је арбитрарна. Зашто, на пр. да је утаја у вредности од шесет динара (три стотине гроша) или мање иступ (§ 391. крив. зак.) а изнад те циФре дајепреступ (§. 231. крив. зак.) ? Ова деобанема апсолутно никакве, анајмање научне основе, и она је сама један доказ више да, када се не пође од тачне поставке, не може се доћи до нравилних закључака. Чим је законодавац погрешно схватио карактер крађе, утаје и преваре, замишљајући да ту по квалификацију дела има значаја новчана вредносг учињене штете, он је морао доћи до тога резултата, и нелогичнога и неправичнога, да, за исто дело, н. пр. крађу, једног осуђује на тридесет дана а другог на пет година затвора, и то само зато што ствар, коју је овај последњи украо, вреди један динар

више него она до које је онај први истим гаквим делом дошао. И што тај арбитраријум овде увећава то је овај Факат : да питање односно вредности предмета крађе, утаје или преваре зависи од субјективне оцене вештака, што значи да од те оцене зависи и гштање: да ли је крађа, утаја и превара иступ или преступ. Интересантна ствар, да вештаци, чија је дужност сасвим друга, одлучују суверено о квалиФИкацији дела, одлучују о судбини окривљенога. Било из сажаљења било из других обзира који не смеју играти никакву улогу кад је реч о примени Закона, она могу, сиушгајући процену иредмета на чегрдесет односно шесет динара или на још нижу цифру, спасти окривљенога од велике казне, којом закон казни ирестуину крађу, утају и превару, и учинити да буде иступно кажњен. На тај начин кривац ће, у главном, успети да избегне праву одговорност. Исто тако они имају маха да, опет руковођени неисправним побудама, прецеЊ УЈУ^ И украдену, утајену или преваром одузегу ствар, окривљеном ставе на терет одговорност за преступно, у меото за иступно, дело, и да му навуку казпу много већу него што је она која би му се, с погледом на праву вредносг ствари, по закону имала досудити. Ко не увиђа да једно законодавство које допушта, и то у питањима о личној слободи и приватиим правима појединаца, решења основана на произвољним оценама, може само да компромитује добар глас правосуђа, што, наравно, не иде без штете по оне задатке којима правосуђе има да служи ? Али нису ово једини недостаци овога законодавсгва. Има још и овај, врло озбиљан, који се тиче губитка грађанске части. Пошто иступи не повлаче губитак грађанске части, 10 ) то онај који буде осу-

10 ) То је несумњиво да бешчасни истуни не повлаче губитак грађаиоке части. Ни једна казна, па, дакле, ни ова, не може се изрећи без нарочитога законскога текста. 1Чи11а роепа вше 1е&е. За губитак грађанске части, као и за казне из § § 35. (да се кривцу одузму неки предмети), 36. (да не може из-

^ен за иступну крађу, утају или превару не потпада под одредбе § §-а 18. и 34. крив. зак. који се тичу губигка грађанске части. Међутим тако није са пре-

весну радн»у радити) и 37. (да се кривац протера) крив. зак., имамо изречну одредбу у §. 38. истога законика по коме се те казне »не могу никад саме за себе ни иојединце ни једна с другом кривцу одсудити, него тек уз друге овим законом одређене казне, па и то само у оним случајевима, где закон изриком то каже.* Ни у кривачном законику ни у полициској уредби нема паређења о томе да се учинилац каквог иступа може осудити на губитак грађанске части. Шта више кривични законик, побрајајући, у § 310., казне које за собом може повући иступ, не предвиђа и губитак грађанске части, што значи да он ту казну, код иступних дела, па ма она била и бешчасна, искључује. Отуда онај који је за бешчастан иступ осуђен није лмшен прав& чији губитак повлачи губитак грађанске части. Тако, под резервом о којој ће ниже бити говора, он има активно и пасивно бирачко право, пошто чл 0 87. и 95. Устава траже, за губитак тога права, губитак грађанске части, а тога, као што смо видели, нема код осуде за бешчастан иступ. Али, осуда за један бешчастан истугг, крађу, може повући полициски надзор. То се види из тач. 7. §.-а 310. крив. зак. који, међу иступним казнама, предввђа и тај надзор (допуна тога §-а од 20. марта 1863.), и § 330. б истогаЈзаконика који вели »Надзор полицијски изричу полицијске власти поред других казни само над крадљивцима.* (Допуна од 20. марта 1863.). Да ли онај који је, због истувне крађе, осуђен на полициски надзор има активно и пасивно бирачко право? Ми мислимо да, односно првога од та два права, греба одговорити аФирмативно. Чл. 87. Устава не везује губитак гих права за полициски надзор већ само за губитак грађанске части. Осуда на полициски надзор и губитак грађанске части, то су две различне ствари, што се, у осталом, види и из § § 38. и 38. а крив. законика који губитак грађанске часги и полициски надзор предвиђају као две оделите казне. Међутим, законом о општинама за полициски надзор везује се увек губитак права гласа на општинском збору. Чл. 32. вели: »Немају право гласања на општинском збору 6. који су под полициским надзором.* Ово значи, да и они који су, због иступие крађе, осуђени наполициски надзорнемају ни активпо ни пасивно бирачко право у општини (чл. 71. и 105. зак. о општинама). Исто то важи и за полициски надзор који се изриче по §. 4 а. — став последњи друга половина — полициске уредбе. На тај начин, осуда због иступне крађе може да повуче извесно умањење грађанске части, извесну сарШз Деттиио. Јер несумњиво је да се чл. 32. тач. 6. зак, о општинама односи само на полициски надзор који изричу полициске или општинске власти по §. 320. б. крив. закона и §. 4. а. полициске