Полицијски гласник

СТРАНА 378

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 40

ступним крађама, утајама и преварама. Осуда за преступно дело, за разлику од осуде за злочино дело (§ 18. крив. зак.), не повлачи ио самом закону губитак грађанске части. Да ово буде мора суд тај

уредбе, а не и на надзор који може да досуди првостепени суд, пошто се надзор овога суда може изрећи само у случајевима § 37. б. крив. зак. предвиђеним (крађа, разбојнилтво, ајдуковање, прикривање или јатаковање, паљевине хотимичне), а у тим случајевима кривац се осуђује, у исти мах, и на губитак грађанске части. ^За прикривање, ово, изгледа, не важи увек — в. § §. 49., 50. и 47. кри. зак.). Ово значи да су ти случајеви обухваћени тач. 1. и 2. чл. 32. зак. о општ. и да се, пошто код злочина и пре-зтуп 1, не може бити полицискога надзора без губитка грађанске части, тач. 6. тога члана односи само на иолициски надзор у случају иступа или у случају друге половине последњега става §-а 4. а. полициске уредбе. Разуме се да је, о погледом на оно што смо горе ка:<али за надлежност код суђења иступа, општински закои за критику, у колико он речену сарШз (1егшпи1;ш установљава за онога који је иступно осуђен на надзор. Стари закон о општинама, од 24. марта 1866. са доцнијим изменама и допунама, био је овде још строжи. По његовом чл. 16., није имао право гласа на онштинском збору ни онај који је био осуђен због иступа који човека бешчасти и јавни морал вређа, док не прође година дана од дана издржане казне* (тач. 1.). Док, по садашњем закону, немају нраво гласа на збору само они који су осуђени на полициски надзор, а то је само случај са иступним крађама, дотле, по ранијем закону, то право нису имали, за време тамо одређено, сви они који су ма за какав бешчастан иступ били осуђени, и ак о нису били под иолициском надзором, н. пр. за утају. Интересантна је ствар да садашње, као и раније, законодавство наше прописује, за бирачко право у општини, теже услове него за бирачко право у држави. По њему изгледа да је дужност управљати локалним општинским интересима деликатнија и захтева већи степен моралности него дужност вршења једпог дела суверене васти, које се огледа у бирању народних представника. Ми мислимо да ће бити корисно да овде нотирамо ово питање, горе већ наглашено: да ли онај који је нод полициским надзором, на који је осуђен било полицијом било општинском влашћу може бити бнрч'11 за "народпог представника ^посланика), и ако иначе испуњава све услове које за то прописује чл. 95. Устава. Питање није неумесно због друге тачке тога члана по којој кандидат за народног посланика мора да »ужива сва грађанска и политичка права,* и због тач. 6. чл. 32. зак. о општинама која, као што смо видели, одузима и активно и п..сивни бирачко право у оиштини ономе који је под полициским надзором. За таквог не може се, сумње иема, рећи да ужива сва грађанска и нолитичка права, што значи да он нема услова да буде народни посланик. Да примеметимо да се тач. 2. чл. 95. Устава не односи на губитак грађанске части, пошто је тај случај обухваћен почетним ставом чл. 95. Устава који вели: »За посланика у народној скупштини може бити изабран само онај, који сем услова потребних за право бирања, испуњава још и ове услове « А међу условима у чл. 87. Усгава за право бирања прописаним налази се, као што знамо, и тај да бирач не сме бити нод губитком грађ. части. Из овога излази да тач. 2. чл. 95. Устава која говори о уживању свих грађанских и политичких права, мисли на случај губитка једиог таквог права и без губитка грађ. части, случај који, као што нам то показује закон о општинама, није иемогућан. Из овога излази, даље, даЈе Устав друкчијепоступио са активним а друкчије са пасивним бирачким правом. Док чл. 87. Устава, у коме је реч о првом од та два права, ограничава законодавну власт, тако да услови за активно бирачко ираво не зависе од ње, дотле чл. 95., додајући онај став (у тач. 2.) о уживању свију грађанских и политичких права, ставља ту власт у могућност да пасивно бирачко право скоро по својој вољи регулише. Одузимајући појединцима, и у одсусгву губитка грађ. части, неко грађанско или политичко право, законодавна власт тим самим лишава их и права да могу бити кандидати за народне посланике, што не би могло бити, да није одредбе у другој тачки чл. 95. Устава.

губитак нарочито изрећи (§ 34. крив. зак.), а то суд може, а и дужан је, учинити тсод оних преступа за које је кривични законик изриком везао губитак грађанске части. То су у опште преступи бешчасни, 11 ) дакле, ту долазе и крађе, утаје и преваре. На тај начин, разлика између положаја онога који је огггужен за иступну и оног који је оптужен за преступну кра^у, утају или превару, врло замашна већ и са гдедишта затвора којим закон та дела кажњава, још је уве1.ана. Док се учинилац, рецимо, иступне преваре, пошто издржи затвор, налази, у погледу јавних права, у истој ситуацији у којој би бпо да никакво дело кривично учинио није, дотле онај који је преступну превару извршио, за време за које је грађанску част изгубио (§ 34. крив. зак.), не ужива права побројанау § 18. крив. зак.. И ова велика разлика у њиховим положајима, по издржаном затвору, доћи ће

Тако, н. пр., чл. 163. Устава вели: »Право гласања при општинским и окружним изборима има сваки сриски грађанин, члан дотичне општине или округа, који, уз друге законске услове, плаћа држави 15 динара непосредие порезе « Дакле, ко ће имати бирачко право у општини и у округу, о томе решава, по овом уставном наређењу, обична законодавна власт. Стога ми и сматрамо да нису неуставни прописи: чл. 35. зак. о општипама по коме нема права гласа на. општинском збору онај који је под полициским надзором и чл. 58. зак. о уређењу округа и срезова који вели: »За окрулшог посланика може бити изабран сваки српски грађанин, који је стално настањен у срезу, за који се бира, или у вароши која засебно бира, (чл. 50.), а који је навршио тридесет година и има све Друге услове, који се траже за кметове и одборнике. <к Подвучене речи значе да онај који је иод полициским надзором не може бирати окружне посланике нити за то бити биран. И онда, како лица под полициским надзором не уживају ова два важна права : бирачко право у општини и у округу, то она, ио тач. 2. чл. 95. Устава, као ни по чл. 14. (тач. 2.) закона о изборима народних посланика, немају квалиФикација за народног посланика. У осталом, било би чудновато да неко може бити народни посланик, а нема права да буде н. пр. ни општински одборник. Овде је законодавство наше избегло ону нелогичност коју смо констатовали код активног бирачког права у општини с једне и у држави с друге стране. Али, што је најинтересантније, то је ово: да полициска власт, односно општинска власт, може неког лишити активнога и пасивнога бирачког права у општинп и у округу, и насивног бирачког права у држави. Када, од стране тих власти, неки појединац буде осуђен на полициски надзор, он, за време док је под овим, губи. та нрава. И ако пресуде полициске власти и општинскога суда по иступним делима, изузев случаја иредвиђенога последњим изменама и допунама полициске уредбе, нодлеже расматрању првостепенога суда, ипак се не може рећи да су, код нас, горња полигичка права окружена сигурним гарантиј ама. [Према §. 4. полициске уредбе општински суд не може изрећи иолициски надзор због крађе до два динара — дело ио коме је данас пресуда његова извршна Да ли, у таквом једном случају, може изрећи надзор полициска власт? Изгледа да не може по § 4. 6. нолициске уредбе, ма да §. 320. б. крив. зак. вели на један генералан начин: »Иадзор полициски изричу полициске власти поред других казии само над крадљивцима.* Ако би се друкчије ово нитање решило-, и ако би се, осим тога, узело да пресуда иолициска по иступној крађи у вредности до два динара не иде првостепеном суду чак ни онда када је учинилац дела осуђен и на полициски надзор, тада бисмо имали овакав резултат: полициска власт би могла неког привремено лишити права да буде биран за народног посланика, и то одлуком која јеизвршна!]. ,1 ) Ми не додајемо: и преступи из користољубља учињени, пошто израз бешчастан ирестуи обухвата и те преступе.

као што смо виделп, врло често отуда што ће диФеренција између вЈгедности ствари, иредмета превара, бити минимална. 1 ' 2 ) (паставиће се) Живојин М. ПериЋ. СУДОВИ И ЊИХОВО УРЕЂЕЊЕ за време устам^а од 1804—1813. гол (СВРШЕТАК) 0 доказина. У оно време наше борбе с Турцима, када се свеколика снага напрегла да се ослободимо Турака, када с-е покушавало да створимо државу, када су први пут заснивају судови, занимљиво је видети, шта се пред судом примало, шта је требало судије да убеди у правичност нечијег тражења. Докази су у оно време билн: 1. Заклетва. Кад кривац није ухваћен на делу, аш је сумња пала на њега, да је учинио кривицу, иа других доказа нема, ондаје таквом кривцу донуштана заклетва, да није учинио кривицу пи он ни њогови укућани (Прот. Шаб. Маг. № 238, 167, 369, 356, 584, 6-22, 714, 749 и 875)- Заклетва се полагала пред судом на Јеванђељу метнувши на њега три прста (Прот. Шаб. Маг. Лј 221). Заклетву су често пута полагали сами кметови да њихов сељанин није учинио кривицу (Протокол Шаб. Магистр. № 622 и 806.). 2. Заклетва аутем ноцна. Кад се деси случај, да ниједна парничка страна није била у стању да докаже оно, што тврди. већ обадве траже заклетву, тада је суд бацао коцку, па на -коју падне коцка она се страна заклињала (Прот. Шаб. Маг. Бр. 193, 277, 278). Смиоао заклетве саетоји се у томе, да истинигост онога, што неко доказује, потврди призивањем имена Вожјег. У оонови овога доказа лежи вера да Вог прима непосредно удела у људоким делима и да неће допустити, да се ко лажно позива на Њега. 3. Сведоци. Сведоџба људи, којима се може веровати, служила је и у оно времо оудијама као доказ (Прот. Шаб. Маг. 427, 432, 334, 869). Сведоџба се утврђавала заклетвом. Осведочење као доказ гражи и Карађорђев криминаини законик (§§ 18, 21 и 36). 1 ) 4. Признање. Као довољан доказ узимано је и признање кривца да је зло дело учинио. Али ако кривац сам ниј ј хтео цризнати дело, а све околности говоре да га је оп учинио, онда је ударан на муке (одају) да би дело признао (Прот. Шаб. Маг. Бр. 658).

12 ) Видели смо већ у прим. нод 11., какав је положај онога који Је било за иступну крађу било по §. 4. а гп /гпе иолип. уредбе осуђен иа иолициски надзор. х ) Овај законик шгампан је од § 14 до 88 у Подунавци за 1843 и 1844 год. а отуда га прештампао г. Д. Г Б. Алимпић у својој раније номенутој књизи. стр. 49 — 52.