Полицијски гласник

№0Ј 49

П0ЈШЦИЈС1Ш ГЛАСНИК

СТРАНА 459

СТРУЧНИ ДЕО

ОЕДМИ МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕО ЗА КАЗНЕНЕ ЗАВОДЕ

(НАСТАВАК) прва секција ^азнено за^онодавство Председник: г. Феликс Воазен (Фраидуска). Потаредседници: г.г. Пјер — Антони (Италија), Харбургер (Баварска), С. Обан (Француска), Фејолеј (Француска), Стокес Вите (Русија), г-ђица д-р Лидија Иоет (Италија), г. г. Шобер (Угарска), Гордон (Русија), Ру (Француска), Киш (Франпуска), Басија (Грчка) Секретар: Луј Грубер (Угарска). Прво иитање: ај Која кривична дела треба казнити новчаном казном као уагредном казном ? 6) Нако да се формулишу одредбе, које се тичу наилате новчане казне из имовине осуђеног и извршења накнадног затвора? А ко се загледа у разне казнене законике, види се одмах да су многи законодавци завели новчану казну, као узгредну казну, сасвим ироизвољно, а ме систематски и по утврђеним законским принципима. Из овога се већ види како је врло важан задатак законодавчев, који се састоји у томе да тачно утврди категорије кривичних дела, која се могу угрозити новчаном казном као узгредном казном. Ако се сем овога узме у обзир још и то, да је у највише случајева, у којима се нримењује новчана казна, погођена сиротиња, то из тога изилази, да се та казна најчешће не може извршити, и све то бива не само на штету државе, већ у много већој мери на штету осуђеног, јер у таквим случајевима на место новчане казне долази казна лишењем слободе, која му одузима могућност да себи заради животне намирнице. Све ово, као и то, да административне мере, које се предузимају ради наплате новчане казне, често материјално упропасте осуђеног, руководило је Међународну Комисију, да ово питање изнесе пред конгрес на расправљење и да се утврди прво : која кривична дела греба да буду угрожена новчаном казном и друго : по којим се правилима има извршити новчана казна из имовине осуђеног, и у случају да се наплата не може извршити, шта има да замени новчану казну. Конгрес је добио осамразнихизвештаја о овоме питању, од којих је по решење питања најзначајнији извештај Ј. А. Ру-а (Коих), проФесора права на универзитету У Дижону. По њему улога новчане казне у Кривичном Праву није тако велика, јер код злочина тежина извршеног дела и поквареност злочинчева, која се претпоставља код тих најтежих дела , изискује јача средства и мере него што су то новчане казне, које на осуђеног не могу утицати ни застрашавајући ни поправљајући, ако је он у стању

да плати казну без тешкоће. Новчаиа је казна, истина, згодна као допуна казна код злочина извршених из користољубља, али чак ни ту њена вредност није велика. Да би могле утицати на покварене злочинце, новчане казне треба да буду велике, а ове се опет врло тешко извршују. С тога је и за злочине извршене из користољубша најпогоднија казна лишењем слободе, која поред осталог погађа и користољубиве жеље злочинчеве тиме, што му се, поред одузимања слободе, одузима и уживање његове имовине као и могућност да ту своју имовину увећава. Међутим ствар сасвим друкчије стоји кад су у питаљу преступи и иступи. Да би се могло решити, да ли за ова кривична дела треба усвојити новчану казну и у којој мери, није довољно само оценити дејство, које она као репресивно срество нроизводи на мање покварене злочинце, него треба тако исто, па и више, уочити незгоде и штете од затвора као обичне казне која се у таквим случајевима примењује. Данас су готоно сви криминаиисти једнодушпо устали против кратковремених казни лишењем слободе тврдећи, да су штетне како за осуђенога тако и за његову породицу па и за саму државу. Међународно Друштво за Кривично Право прво је отворило борбу противу кратковремене казне лишењем слободе, која потиуно влада данашњим кривичним нравосуђем, и која, према начину данашње примене, нити поиравља злочинца нити га застрашује нити чини безопасним, већ на против у много случајева непоквареном осуђеном служи као школа за постајање злочинцем и упућује га у колосек злочина. Сем тога, што је од штетног дејства по осуђеног, она штетно утиче на породицу његову, која остаје без хранитеља, и најзад на државу, која се узалуд излаже излишним трошковима и увећава број бедника. Питање о кратковременој казни лишењем слободе и новчаној казни као њеној замени истакнуто је и претресано прво на земаљском конгресу немачке групе Међународног Друштва за Кривичио Право у Хале 1891, а за тим исте године и на међународном конгресу Друштва за Крив. Право у Кристијанији. Из свега овога јасно се види, да је оправдан захтев криминалне политике, да законодавац кратко времену казну лишењем слободе треба да замени новчаном казном или којим другим подесним мерама. Према овоме може се поставити као правило, да се код преступа и иступа треба да примени новчана казна, изузев у случајевима поврата и код злочинаца по занату. Али ово правило никако пије апсолутној, т. ј. да судија у овим случајевима мора изрећи новчану казиу, већ се оно има разумети тако, да је судија само овлашћен то да учини, а хоће ли он то учинити, или не, зависи од његове оцене, и ако нађе да у конкретном случају нема места само новчаној казни, он ће тако исто моћи изрећи и казну затвора. Одговором на прво питање новчана је казна, као што видимо, добила шири и већи значај. Али тиме још није све свршено, јер угрожену и изречену новчану

казну треба и наплатити, а како ће се извршити та наплата јесте опет и важно и деликатно питање. Ова важност долази поглавито отуда, што је беда главни покретач вршењу кривичних дела, нарочито лакших, а где је беда, ту не помажу ни највештији извршитељи. Ако је осуђени богат, ствар је врло проста и не задаје никакве тешкоће; тако исто ће увек избећи затвор и они осуђени, који имају ма какву имовину или службу, и који ће пре узајмити и илатити него ли да оду у затвор. Али ни у оваквим случајевима не би било увек обезбеђено извршење; то не би било нарочито у случајевима у којима осуђени има само какву надницу и живи од дана до дана. Ако би се и овде тражила наплата одједаред, то би она у много случајева изостала, с тога треба допустити и оваквој сиротињи да се ослободи казне почесним плаћањем, а суд би имао у пресуди да изрече у ком се року и у коликим отплатама има цела казна исплатити. Ако се одиста жели да ублажи данашње жалосно стање и да умањи број оних непокварених осуђених, чије породице морају ићи у прошњу, кад им шеФ буде затворен, онда се не треба устезати, већ треба учинити ову уступку радницима и надничарима, који без мало чине већи део становништва. Истина је и то, да изгледа, да ова мера слаби саму казну и да испарчана није више права казна, јер губи своју снагу. Али с друге стране треба узети на ум и то, да баш овако испарчана казна својим продуженим извршењем има врло јако репресивно дејство, које осуђеног непрестано подсећа на кривично дело, на погрешку, на казну коју непрестано отплаћује и на последице које би наступиле, ако би понова упао у грешку. Али није довољно старати се за злочинце, ко]и имају ма какве дохотке. Законодавац треба тако исто да се побрине и за оне беднике који немају ничег. Настаје дакле питање: акоје злочинац сиромах те не може да плати новчану казну, нема ли других средстава, којим би се ова могла заменити, него ли само то да се пошље у затвор ? Њихова сиротиња не треба да буде за њих отежавајућа околност, не треба они због немаштине да плаћ&ју својом слободом, јединим добром које им се може одузети, докле богаташ може извесну казну исилатити и сувишком својих прихода. С тога је оправдан захтев криминалне политике, да се новчана казна, у случајевима у којима се не може наплатити, замени принудним радом без затварања или којом другом мером. Овакво решење овога питања усвојила је и секција после подуже дебате у којој су узели учешћа г г. Ру, Касторкис, који је и поднео овај предлог, Берле и нарочито Пијар-Антони, италијански делегат, који је био нротив таквог решења из разлога, што ће се у пракси тешко изводити. Седница целога конгреса усвојила је без икакве измене одлуке секције по овоме питању, те према томе решење конгреса гласи: