Полицијски гласник

П0Ј1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 50

главу што држава и ошптина гоии поступке шверцовања. Још и ово вреди поменути: жене врло радл слушају и њих јако занимају приче и догађаји шверцовања, протурања, кријумчари и т. д. Има жена, које и против гласно изречеиа мужевљева захтева и молбе ипак кријумчаре. јер то им је у крви и не виде нечасност тога посла. — Зна се да при игри на картама жена радије вара, него човек. Е. V. Нагћпапп наглашава да је жена крадљиница, ФалзиФикатор из пасије и највећа драж у игри за њу је кад може да превари; а Ломбрози је једна госпођа иризнала да је једној жени врло тешко да у игри не вара. У великим коцкарницама много се више пази на жене него на људе да не преваре, јер жене не само да чешће, него и боље и вештије варају. (овршиће ее) М. ПавловиЂ. Борба против интернационал« ног криминалитета (ПЛСТАВАК) Скорашњи претреси несумњиво су утврдили, ма колико то на први поглед изгледало невероватно, да међу алочинцима различитих земаља постојо нарочита удружења, било у пиљу присвајања туђе имаовине, било у циљу рушења облика владавине, убијања државних поглавара и полигичких личности. Да би иаралисади иоследице ове интернационалне опасности, за коју се вели да је један од елемената човечанства, и да ће ишчезнути заједно са њим, државе морају прибећи двема по својој природи сасвим различитим врстама мера. Ире свега, свака држава мора пажљиво извидети: је ли потребно да изврши ревизију свога законодавства па начин којим би се обухватили и они казнени акти који му данас измичу. и који су резултат нових потреба и операција? Довољно је поменути само један при 1 мер, а на име : да је деФиниција преваре у Француском казненом закону врло ограничена, и да с тога многи пљачкаши туђе имаовине остају неправедно некажњени. Наши судови налазе се у немогућности да казне извесне Факте, који у основи али не и по Форми имају карактер преваре. Тако исто има места строгом кажњавању оних личности, које дају прибежишта онима за која знају да су повредили закон, па ма то било и у страној земљи. Заш го је јатаковање казнимо само у оном случају кад се односи на кривицу која је у вези са губитком грађанске части? На другом месту, одајући свако признање идеји, која се последњих година све више и више развија, и која од казне захтева да поправи осуђеника, ми мислимо да не треба ићи сувише далеко у хуманитарном правцу, парочито у ономе што се односи на иовратнике. Ове злочинце из навике немогуће је поправити, и с тога их треба ставити у немогућност да иоле наносе штете друштву.

Али, допуштајући да је казнено законодавство у свакој земљи потпуно у горе означеном смислу, и да су судије много строже но што их ми замишљамо, ипак настаје питање: која средства треба још унотребити да би се стало на пут напретку интернационалног крпминалитета? Треба, пре свега, дати судовима и чиновницима разних земаља право да могу директно саобраћати међу собом. У сваком важнијем центру треба да се налазе агенти разних држава, као нека врста интернационалних агента, који би имали праио да за злочинцима трагају по свима земљама, па чак и да их затварају. Систем антроаометриЈсио-судскп идентификације (Бертилонаж), треба распрострти у свима државама са интернационалном разменом картона и Фотогра®ија. Специјални и строг надзор мора бити установљен но свима већим железничим станицама и пристаништима. На овим местима стално ће се налазити интернационални агенти и, аутем телеграФа или телеФона, одржавати везу са властима великих центара. Установу екстрадиције, онакву каква је данас, треба, по мом мишљењу, у неколико модиФиковати. Ту је, на првсм месту укидање Формалности у погледу узајамне преписке између судских и полиц. власти у стварима који се тичу интернационалног криминалитета. Зашто да ова преписка не буде директна? Најбоље би било, кад би постојала једна генерална конвенцпја о екстраДицији, као нека врста интернационалног закона, која би обухватала све цивилизоване државе. Систем Фрапцуски, који даје права извршној власти да решлва о екстрадицији, могао бп се у основи генералисати и применити и на оне земље које се, као Енглеска, приликом решавања о екстрадицији, упуштају у детаљно претресање истраге. Најзад, зашто не допустити, саобразно ономе што је решио институт за међународно право (у ОксФорду 1880 године, чл. 6.), да држава може доиустити издавање и својих поданика бар у извесним случајима, које, разуме се, треба прецизирати. Сасвим је природна ствар, да у кривичној материји буде судија. пре свију других, она држава на чијој је територији дело извршено. Ово су на брзу руку скупљена, различна средства. за сузбијање ингернлционалног криминалитета. Надамо се да смо утврдили, како нови обичаји, Фаворизирани цакоћом саобраћаја, морају повући и стварање нових мера, чији главни циљ мора бити у томе да злочинци не остају некажњени, прелазећи брзо с једне територије на другу. И поред свих раздика и несугласица међу народима. интелигентни људи, који узимају учешћа на интернационалним конгресима, већ су се прецизно изјаснили за подизање једног непробојног насипа према таласима криминалитета, који нема отаџбине. Силе целог друштва морају се сјединити против општег непријатеља. То је дужност која се намеће свима државама.

* * * Изложене идејеи закључци Француских кримивалиста били су полазна тачка међународном криминалном конгресу у Хамбургу (септембра месеца тек. год.) да дефинитивно реши питање о борби против интернационалног криминалитета. Решењу овом претходили су реферати Ог 1лпсЈепаи-а шеФа криминалне полиције у Паризу и Ог Кор/У-а, шеФа криминалне полиције у Хамбургу. За нас. је од нарочитог интереса реФерат последњег, у коме се систематски и детаљно претреса наше питање. Тако, пре свега, Вг Ко-р(( говори о аојму међупародног злочинца, и вели; ди аод међунпродним злочинцем ваља разумети оног злочинца, који стално (као занат) и у више разних земаља вршизлочине. Да би неко могао бити окарактерисан као међународни злочинац, потребно је, дакле, ово двоје: а) да је злочинац по занату (проФесијонални) и б) да за поље свога рада има више држава. Јасно је, према овоме, да се у међународне злочинце не могу ни у ком случају убројати случајни злочинци. Пошто је констатовао, да међународни злочин није ништа друго до последица данашњег међународног саобраћаја, Ог КорГГ вели ово : „Главни облици међународног злочииа јесу крађа и аревара. Тек у другом реду долазе фалсификатори новца и трговци с белим робљем, као врста злочинаца 8Т депепз. Има више врста међународних крадљиваца. Ту су, на првом месту, међународно организоване лоновске банде за разбијање дућана и каса. Таква једна банда била је и она под Паиа Костом , која је у времену од 1890 —1893 год. обила преко 30 каса и дућана у Марсељу, Бечу, Пешти, Минхену, Прагу и Дрезди. Једноликост начина извршења ових дела, упутила је најзад, иолицију на прави иут и учинила да злочинци буду похватани. Док се ова група међународних крадљиваца одликује насиљем и техничком спремом у извођењу својих операција, дотле се друга група — кесароши ■— одликује вештином — извежбаношћу руке. Захваљујући овој својој особини и обилним материјалним средствима којима располажу, ови злочинци посећују све могуће свечаности, параде, изложбе, међународна купатила и т. д., и на свима овим местима, користећи се множином и отменошћу публике , изводе своје најдрскије операције. Железнички и хотелски лопови, и ако различни по именима, односно пољима свога рада, веома су слични, скоро идентични, у понашању и извођењу својих операција. Док први путују увек првом класом п у најскупоценијем путничком оделу, дотле други одседају у иајбоље хотеле и носе са собом најскупоценији путнички багаж. И једни и други понашају се веома отмено и радо се служе звучним именима и титулама. Друге две врсте међународних лопова: лоиови дуИански и лонови а 1'атбпсаГпе