Полицијски гласник

СТРАНА 62

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 1

2. Да онима, над којима је извршена неправедна и противзакона полицијска иресуда, издејствују накнаду проузроковане штете. повређене части и претрпљене казне. Дужни смо одмах изјавити, а то чинимо с нарочитим задовољством, да други став овог §-Фа, у коме је реч о накнади за неправедну и противзакону издржану казну, служи на част целом нашем старом законодавству, а највише творцима Полицијске Уредбе. Питање о накнади штете невино осуђеним и притвореним, предмет је пажње свију цив.илизованих народа још од претнрошлог века. Дуго и дуго њиме су се озбиљно занимали не само правници већ и политичари, а Пруска је још у 1776. год. покушала да га путем закона регулише. При свем овом оно је у Немачкој деФинитивно решено тек 1898. год. законом од 20. маја, по коме је држава дужна да накнади сваку стварну штету. коју би неко лице претрпело услед неправедне и незаконите осуде. 1 ) Ну, и поред свега овога, проиис о коме је реч изгубио је сваку важност после Закона о чиновницима грађанског реда, Устава и изричног укидања § 17. (1904) с којим се допуњавао, и који је прописивао пут и начин за тражење удовлетворењ а. А како је и нрави став овог §-а преступно замењен Устројенијем централне државне управе у књажеству Србије, од 10. марта 1862. год., то је и цео исписани § без вредности. По члану 28. данашњег Устава »Сваки Србин има право да непосредно и без ичијег одобрења тужи суду државне чиновнике и званичнике, као и председнике општина, кметове и општинске званичнике, ако су они у својем службеном раду повредили његова права,« и т. д. И ако су овом уставном одредбом државни и општински служ.беници, у погледу одговорности по приватним тужбама стављени на исти ниво са обичним грађапима, ипак она — ова одредба — нема иикакве везе са принципом који је био озакоњен другим ставом § 18. Полицијске Уредбе, и који је, независно од одговорности полицијских службеника, зајемчавао право на накнаду штете у најширем смислу пеправедно осуђеном лицу. § 20. »За полицијски обвињеног или оптуженог, полицијска власт не прима никаквог заступника; по њој мора сваки позвани сам собом предстати и на тужбу одговор дати.« Овај § прећутно је поништен чл. 153. данашњег Устава, који наређује:

Ч Законом од 29. јула 1904. узакоњана је у Немачкој накнада штете и за неправедно одлежани иотражни притвор под овим погодбама:

1. Да је невиноет притвореног погпуно утврђена судском одлуком, и

2. Да притварање није изазвато намерно или великом небрежљивошћу. Пакнада се даје само за матернјалну штету, т. ј. за штету, коју би притворено лице претрпело у својој имаовини, или у ма каквом свом послу због и за време осуде.

»У свима злочинима оптужени мора имати браниоца од кад се под суд стави: но ако он не одреди себи браниоца, сам суд ће му га поставити. Окривљени може, ако хоће, имати браниоца и у претходној истрази, ц свима кривичним делима. к Пошто су Казненим Законом (§ 1.) и иступи увршћени у ред кривичних дела, то је несумњиво, да и у истрагама з$ иступна дела има места браниоцу или заступнику." § 23. »Оне, који конзулатима или посланствима страних дворова принадлеже, као и страни курири и татари, неће наше полицијске власти к себи позивати и на, испит узимати, него ће оне преступљења таквих лица сама без њих ислеђивати и после их актом попечитељству унутрашњих дела на даљи поступак иодносити.« За правилно разумевање овог §-а потребно је прво знати, да је он постао у времепу када Србија још није била по1итички нотпуно независна, и када су с тога стране силе, на основу раније закључеиих уговора с Турском, тако званих кааитулација , вршиле консуларну јурисдикцију над својим поданицима у Србији, Ирема овоме, под изразима: »ко/и консулатима или иосланствима, страних дворова иринадлеже ,« није се подразумевало само особље посланства и консулата, веИ и сви њихови иоданици, што се јавно види из овог президијала министра унутрашњих дела, упућеног начелнику округа јагодинског: »Господине, Ја не сумњам да вам није иознато, како се има иоступати са поданицима страним, кад какво преступленије у Србији учини. Премда се ја надам, да ћу у овом смотренију изаћи доцније особена наредба, ииак зато, да не би међутим наше полицајне власти под одговор дошле, наодим се иобуђеним препоручити вам, да ви, кад кои страни поданик у Србији преступленије учини, за које би се казнити имао, па био тај с пасошем снабдевен, или као бегунац и ма од каквог времена, таквог пикако не казните, већ да га одма са описанијем његове кривице Уиравитељству вароши Београда спроведете, те да га оно нреда консулату, нод кога заштитом кривац буде стајао, имајући свагда при таквом случају и мене о томе известити. 15. Фебруара 1855. год. У Београду. Ваш поштовател. С. Магазиновић 1 ) После берлинског уговора (13. јула 1878. год.), којим је Србији призната потпуна политичка независност, и овај § изгубио је, ако не сасвим, а оно бар у главноме, своју вредност. Задобијањем политичке независности, Србија је у исто доба задобила и ираво суверепитета на својој територији, па с

Ј ) Државна Архива — Расписи начелства округа јагодинског за 1855, год.

њом и право кривичног и грађанског правосуђа према страним иоданицима. Изузеци од овога чине се у свима земљама, па и код нас, према страним дипломатским застуиницима с обзиром на мисије које они врше, и које неминовно захтевају, да ова лица буду потпуно независна од држава код којих су акредитована. Ствар ова од велике је ирактичне вредности за све полицијске органе, и с тога ћемо о њој рећи коју више. 2 ) Независност дипломатских заступника од државе код које су акредитовани, позната под именом имупитет, састоји се: а). У неиовредимости како личности тако и самог стана, иа и све покретности дииломатског • заступника. Привилегија ова протеже се још и на иородицу страног заступника, за тим на све ње-' гово службено особље, па чак и на неслужбено, ако само лица која га састављају иису месни грађани, а станују при том у згради посланства или застуиНИШТВа. (наставиће се) Д. Та. АлимпиЂ.

ПОУКЕ И УПУТИ Продаја отрова и отровних ствари без дозволе казни се по кривннном, а не по санитетском закону. 11о достави београдске царинарнице, да је М. М., овдашњи шпедитер, по дозволи Ј. К., трговца из Пожаревца, увезао и експедовао 40 буради »минијума®, који није експедовао у Пожаревац, већ га задржао овде и распродао, а нешто и склонио у радњу Т>. Н. 9 буради минијума, за које је оптужени М. М., кад је узет на одговор, изјавио, да је он заиста увезао 40 буради минијума, али их је експедовао Ј. К. у Пожаревац. Но, кварт варошки, на основу прибављених извештаја од пожаревачке царинарнице и паробродског друштва, утврдио је, да никакав минијум није експедован Ј. К., те је узео понова М. М. на одговор, који је тада изјавио, да је по наредби Ј. К. овај минијум предао Т. Н. и Д. М., овдашњим трговцима. Т. II. и Д. М. нису ово потврдили, стогајекварт нашао, да је М. М. оваквим поступком учинио кривицу из § 334. кривичног закона, па га је, на основу чл. 24. и 25. санитетског закона, нресудом својом Бр. 30751904. казнио са 50 динара у корист санитетског Фонда и да се одузети минијум прода. Ову пресуду одобрила је Уирава града Београда, и Министар унутрашњих дела решењем од 7. октобра 1904. године ПЛ» 27.625. Жалећи се нротиву овог решења Министровог Државном Савету, М. М. је навео у жалби, да ожалбено решење Министрово не одговара закону, јер § 334. кривичног закона данас нема више силе

2 ) Опширније о овој ствари писали смо у Полицијском Гласнику за 1902. год. а у чланцимм: (( 0 странцима и иасошима».