Полицијски гласник

БРОЈ 24

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 203

се тиме признаЈе и реалитет нашег Ја, наше свести, нашег духа иди душе, тиме се души иридаје исти онај апсолутни реалитет какав се придаје и материји, и душа постаје исто тако реалан Фактор света као што је то и материја. Као што се види, пршшање слободе воље повлачи за собом врло велике и тешке конзеквендије, и отуда се и може разумети откуд толика огорчепост свију оних, који непризнају самосталност душе, противу учења о слободи наших вољних акција. Да видимо дакле да ли нас наша непосредна свест о слободи нагиих вољних радњи не вара, да ли је та слобода чист иривид нашо свести, који, као што противници слободне воље тврде, долази отуда, што ми нисмо свесни самих узрока, који одређују наше вољне акције, пошто ови узроци леже потпуно ван наше свести. Ово, тврђење противника слободне воље, да наше неиосредно осећање слободе долази отуда, што смо ми с.весни само својих вољних радњи а не и узрока који их причињавају, Формулисао је најбоље велики филозоф (кгиноза. У писму једном свом пријатељу, којн га је питао за његово мишљење о слободи људске воље, он му одговара овако. »Уамислимо да један камен од каквог спољњег узрока буде потиснут, он ће се почети кретати са извесном брзином и то ће кретање задржати и онда кад спољни узрок престане дејствовати. Несумњиво је да је камен приморан спољним узроком да остане у томе стању кретања Престави сад себн даље, да камен, продужујући да се креће, постане себе свесан т'ј. да зна да је он тај који тежи да своје кретање продужи. Извесно је да би тај камен, пошто је свесан само своје тежње (а не и узрока који га је покренуо), био уверен да је слободан и да своје кретање продужује само зато што он то хоће. Е, тако ето стоји и са људском слободом, коју сви мисле да имају, а која се састоји просто у томе, што су људи свесни само својих тежњи а не и узрока, који их нато нагоне®. Да ли Спиноза има право ? Преставља ли наша непосредна свест о слободи доиста једну такву неконгруенцију са спољним светом, као што то Спиноза овде тврди? Јер као што смо видели, ако узроци који одређују наше вољне радње, леже ваи нас, у спољнем свету, онда ми те узроке не опажамо у нашој свести и онда наша. непосредна свест о слободи не сланхе се са ствариим Фактом вољне радње, пошто нам она V том случају иредочава само последицу а не и узрок, који су у ствари нераздвојно везани један за други. Истина да се, строго узев, неконгруенција у овомслучају не подударапотпуно са неконгруенцијом у случају преломљеног штапа у води, пошто код^овепоследње неконгруенцпје стварност лежи потпуно на страни сиољњег објекта (тиме се истина не одриче стварност унутрашњег објекта, чулне представе преломљеног штапа, али она овде није у питању), док у олучају непосредне свести стварност о којој је реч обухвата како спољне узроке (који одговарају стварном непреломљеном штапу у првом случају) тако

и унутрашње вољне акте свести, ј ер неконгруенција нашег опажања са стварношћу у овом случају просто значи непотпуно опажање свега оног што у ствари чини вољну акцију (на име неоиажања спол,њег узрока чија је носледица оиажена вољна радња). Међу тим ова је разлика без дубљег значаја и ја сам је поменуо само потпуности ради. Да ли дакле Спиноза, да поновимо питање, са својим тврђењем има право или нема? На први поглед изгледа, да је оно што он тврди сасвим могуће и да према томе у непосредној свести нашој о слободи нагшх вољних акција не лежи никакав доказ за стварну слободу тих акција. Међу тим кад се у ствар загледа дубље увиђа се, да Синоза са својим тврђењем нема право. Спиноза би на име само онда имао права, када би ми код сваке промене која се збива у нашој свести а за чији узрок несумњиво знамо да лежи ван наше свести, у спољнем свету, кад би, велим, за сваку такву промену ми били свесни да је она продукт наш, да она чинп слободну вољну радњу пашег ја. Јер ако осећање слободе једне наше вољне промене постаје, као што то Спиноза тврди, зато што ми нисмо свесни њених узрока, пошто ови леже ван наше свести, онда је очевидно да и обратно сваку промену нашо свести, чији узрок лежи ван нас, у спољњем свету, мора пратити наше осећање слободе. Међу тим то није истина, као што ће показати следећи примери. Пре свега треба утврдити — што у осталом иде у прилог Сиинозином твр})ен>у и изближе га објашњава — да у нашој свести има промена, чији непосредни претходни узроци такође леже у свести. Када на пример једна билијарска кугла кретајући се наиђе на другу, којаје дотле била у миру, и судари се с њом, онда се прва кугла престане кретати и њено кретање преноси се на другу куглу, која се даље креће. Овде је кретање једне кугле непосредно претходило кретању друге кугле и ово кретање изазвало. овдо је дакле у нашем опажању дата не само промена која је последица него и промена која је узрок. У овоме иримеру ми имамо оно што Спиноза тврди да би било потребно да у опажању постоји, па да се не јави никада илузије слободе једне наше радње: овде имамо промену која је последица и претходну промену која јој је узрок. И кад би се гледало само на овај пример онда би Спинозино тврђење било потпуно оправдано, јер ми код кретања друге кугле Немамо апсолутно никаквог осећања, да јето кретање нешто што је слободно самом нашом вољом произведено. Међу тим кретање прве кугле, ако смо га ми својом руком произвели, бар у почетку своме преставља нам се као слободна радња наше воље, пошто је зависило сасвим од наше воље, да ли ћемо тој првој кугли саопштити кретање или то нећемо учинити. Спинозино мишљење састоји се у тврђењу, да као што ми код кретања друге кугле немамо осећања да је оно непосредни и директни иродукт наше воље, и то просто зато што онажамо узрок (кретање прве кугле) који је то

кретање произвео, да ми исто тако не би имали тога осећања ни код кретања прве кугле, које смо привидно ми сами произвели, кад би могли опазити непосредни и директни узрок, који је то наше вољно саонштавање кретања кугли произвео: овај узрок не лежи више у нашој свести и отуда у нама осећање, као да смо ми сами његов узрок, као да је наша воља непосредни и директни творац његов. Ово мишљење Спинозино било би потпуно оправдано кад би свуда где ои, као у овом случају, промена, која претходи другој једној промени у свести а којој не претходи никаква промеиа у свести, била праћена непосредном свешћу о слободи њеној. Међу тим то није случај. Кад на пример ветар покрене гране једнога дрвета н једна од њих обори шешир каквог мимопролазећег човека, онда ми опажамо, да је кретање гране узрок паду шешира (као што је у горо наведеном примеру кретање једне билијарско кугле узрок кретању друге), али узрок самом кретању гране ми непосредно не опажамо (тај је узрок у кретању ваздуха, међутим ваздух се но опажа непосредно, већ с,е само из дејстава његових закључује да он мора постојати). Међу тим и ако је кретање гране једна промена у нашој свести, чији узрок (нретходна промена) није неиосредпо у свести дат, ипак ми нбмамо никаквог осећања слободе при томе , и б.аш за то што ми тог осећања немамо ми и стављамо узрок тој промени ван нас, у спољни свет (закључујемо да је кретање ваздуха, ветар, узрок њен). Овде дакле имамо пример једне промене у нашој свести, чији узрок не лежи у нама, а за коју ипак нисмо свесни да је слободни продукт нашег ја, нашег субјекта. (лаотавнћо се) Д-р Бранислав ПетронијевиЋ. Ж СМРТНЕ И ТЕЛЕОНЕ КАЗНЕ по старом српс^ом за^онодавству (настлвак) 5. При извршивању смртне казне често су имале знатну улогу и животиње. Разне животиње. или зверови употребљавани су при иогубљењу криваца. За тај посао употребљаван је слон и коњ. Извршивање смртне казне вршоно је раскидањем коњима на репове, или привезујућиједном -коњу за реп. Исто тако раскидало се воловима, или запрегнутим колима. Или најпосле бацањем преступника дивљим зверовима да га растргну и поједу особито гладним псима. 6. Извршивале су се смртне казне и на овај начин. Узиман је преступник и затваран у какву расклиматану и расушену лађу, или избушени чамац, па гурнут у море ; или је иак осуђиван на борбу с гладијаторима, или је пуштан да бежи па се пуцало на њега из пушака. 1 ) После овога груписања смртних казни да пређемо на казно које су примењиване ') 1)г А. Н. Роз1 ОгипЛпаз с1ег е1ћпо1о§18сћоп ЈиГ18рис1е112. II. Вап(1 1895. Стр. 255 — '273.