Полицијски гласник

ВРОЈ 24

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСЕГИК

СТРАНА 207

Ово светско посматрање усвојио је и Министар унутрашљих дела. Одлука Државног Савета од 14. априла 1900. године № 3173. Да ли се и на страие поданике односи благодејање из тач. 4, 1471. грађанског судског поступка, има ла цени суд ло тужби интересованог лица. За наплату 3000 динара главног дуга са 12°ј 0 годишњег интереса, колико је Лука, 0 , из К.... по извршном решењу првостепеног београдског суда округа подунавског од 28. маја 1893. године Бр. 6048., имао да плаћа своме повериоцу Милутину С.. . проти из Б власт среза врачарског решењем својим од 11. Фебруара 1902. год. Бр. 15945. одлучила је, на основу §§ 463. и 466. грађанског судског поступка, да се узме у попис непокретно имање дужника Луке, и продаји изложи. Молбом од 19. септембра 1902 године, дуишик Лука обратио се Министру унутрашњих дела за наређење среској власти, да му ова, из пописаног му имања, одвоји онолико имање, колико му, као земљоделцу, штити пропис §. 471. грађанског судског поступка, а остатак изложи продаји. Власт среза врачарског решењем својим од 8. октобра 1902, године Бр. 13327. известила је дужника Луку, да се према њему, као страном поданику, не може применити благодејање тач. 4. §. 471. грађанског судеког поступка, јер законодавац је хтео то благодејање да да само српском држављанину, а не и страном. Па као год што би земљоделцу страном поданику, који би хтео своје имање, које овде има, да прода., и врати се у своју отаџбину, морала бити дозвољена таква продаја, тако исто може и власт изложити му нродаји то имање за наплату приватних потраживања. Ни по самој конвенцији, закљученој између Србије и Аустро-Угарске, чији је иоданик Лука, он нема право на ово благодејање. Ово решење одобрило је начелство окр. београдског, а решење овога Министар унутрашњих дела решењем од 9. децембра 1902. године ГШ 28751. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да није надлежан за решавање овог предмета, по чл. 5. закона о своме уређењу и чл. 144. Устава, јер се не тиче административног спора, у смислу чл. 48. тач. 2. саветског пословника, него извршења. Питау.е, да ли је при извршењу повређен пропио тач. 4. §. 471. грађанског судског поступка, по Гл. XIX. поменутог поступка, а по тужби интересованог лица, против извршене продаје, спада у надлежност судске расправе. Као што се види из а:Кта извршења Бр. 7405Ј902 год., жалитељево је имање продато још 13. новембра 1902. године (протокол продаје Бр. 15906. ј, и против те продаје, ио гласу судских акта Бр. 7830|906 год. подигли су тужбе жалиоци Раде Ђ. В. машиновођа овд., (в. Бр. 31138., Бр. 31307(902. г.) ио којима је првостепени

суд окр. београдског изрекао решење од 8. марта 1906. год. Бр. 7830.. којим је продаја, као неуредна, поништена, али не види се да је то решење постало извршно. С тога је Државни Савет одлуком својом од 9. маја 1906. године Бр. 3713 одбацио жалбу жалиоца као ненадлежној власти поднесену.

Жалбе, које окружни одбори, у смислу чл. 113. закона о уређењу округа и срезова, изјављују Државнопл Савету, противу решења Министра Унутрашњих Дела, подлеже плаћању таксе, предвиђене ТБр. 29. таксене тарифе закона о таксама. Окружни одбор округа чачанског донео је одлуку 25. јануара 1906. године Бр. 8. да се отпусти из службе надзорник ибарског пута кога округ плаћа. Начелство округа чачанског решењем својим од 28. јануара ове године Бр.949. задржало је ову одлуку од извршења. Ово решење начелства одобрио је и Министар Унутрашњих Дела решењем од 1. Фебруара 1906. године П№ 2210. Противу овог решења, окружни одбор изјавио је жалбу Државном Савету, али није снабдео прописном таксом. Државни Савет нашао је, да овде није случај ни чл. 2. ни чл. 3. закона о таксама, па је одлуком својом од 14. Фебруара. 1906. године № 1833., а. на основу чл. 9. закона о таксама, жалбу оставио у акта, а предмет вратио нерасмотрен.

Пенсионисаном чиновнику припада накнада, по закону о дкевници, подвознини и селидбини државних чиновника, и онда, кад буде одређен да врши какав посао у месту сзог сталног борављења. Писмом од 15. јула 1905. године № 5561. Министар грађевина обратио се Министру Финаноија, и тражио, да. он одреди једног од својих чиновника зачланаме-; шовите комисије за извиђај злоупотреба извесног чиновника подручног му Министарсгва. По овом тражењу, Министар Финансија одредио је Р. Л., пенсионара, који је као председник комисије радио и довршио поверени му посао. Ну кад се после тога обратио Министру грађевина с тражењем: да му се као члану те ксмисије исплати по рачуну 288 динара на име награде, рачунајући по 8 динара дневно. Министар га је од овога одбио, налазећи да он нема право на ону накнаду, која се по чл. 5. зак. о дневници, подвознини и селидбини, одређује државним службеницима кад врше послове на одстојању већем од два километра ван општинског атара у коме се стално баве. Жалитељ је вршио одређени му посао у месту свог сталног барављења те му и не припада никаква накнада за тај посао. По изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 21. априла 1906. год. № 2794. поништио је ово решење Министра грађевина са ових разлога:

По чл. 5. закона о дневници, подвознини и селидбини државних чиновника и служитеља од 19. Фебруара 1892. године (Збор. 48. стр. 2?/;. доиста се чиновнику не плаћа никаква дневница за послове, које врши у околини места у коме стално пребива, а на одстојању два километра од границе општинског атара. Али ово вреди само за активне чиновнике по § 23. зак. о чиновницима грађанског реда, и за чиновнике на распоположењу по § 35. поменутог закона, ну ови кад врше какве послове, ма и у месту свога борављења, дуже од месец дана добијају потпуну своју плату за цело време рада. Ни један пропис закона о чиновницима не обвезује чиновника у пенсији, да ради ма какве државне послове, изузев војне обавезе. Од његове воље зависи хоће ли се примити да врши такве послове, или не, И ако се прими, не мора их вршити без накнаде, сем ако сам пристане да без накнаде ради. Као што се види из акта овог предмета, Министар је писмом од 15. јула, 1905. год. Бр. 5561., на основу §§ 4б. и 49. закона о чиновницима молио Министра Финансија да му одреди једног чиновника, са платом бар од 4000 динара, да би могао бити прбдседник мешовите комисије за извиђање злоупотреба М. А. М., бив. благајника Министарства грађевина. И Министар Финансија писмом од 19. јула исте године ДРБр. 12546. јавио је да је одредио жалиоца Р. Л., пенсионара, који је поверени му посао свршио и под Бр. 7452. поднео рачуи о својој дневници за 36 дана према плати од 5052 динара, коју је као активан чиновник имао. Према овоме, кад се из акта Бр. 12546. види, да је жалилац Р. Л. одређен као пенсионар, који по закону не мора без накнаде да ради. и кад Министар Финансија, упућујући га, није јавио, да је Р. Л- пристао да без накнаде ради, онда ни Министар грађевина не може му одрећи право .на дневницу, које се Р. Л. не 'само није одрекао, него се, као што се види ,из уверења Министарства Финансија од 4. новембра 1905. године Бр. 19861, које је у акту Бр. 8047. поднето, те дужности примио само под условом, ако му се за време трајања рада дијурна плати. Накнада, коју чиновник у пенсији. за вршење државних послова., добија, може бити и по погодби, а где такве погодбе нема, као што је у овоме елучају, ту се има узети за мерило одре!>ена дневница нрема плати по чл. 5. поменутог закона о дневници и подвознини. м. в.

СЛУЖБЕНЕ 0БЈАВЕ Т Р А Ж Е С Е Санда, жена Анте Пешића, тежака из Клајића, несгала је 27. пр. м-ца, и до оада се није могла пронаћи. Санда је стара 30 год., висока, сувоњава, црномањаста, у сељачком одеду, оа опанцима на ногама. Начедник среза