Полицијски гласник

СТРАПА 218

Г10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 26

па у вези с тим долазе и за народне посланике, да са тог места дају правнички критеријум и садржину законодавства. доказ су наше прилике боље но игде на другом месту. Јер на другом месту, мучно да може и постојати оваква аномалија у начелима јавне службе и законодавства, али баш зато, мучно да се могу и наКи тако груби доказни аргументи за општу оцену и јавне службе и непотпуности, неодређености и начелних аномалија у појединим закоиима, које ми тако много доносимо и тако често мењамо, да се већ у нас и не опажа сисгемска основа ни за једну врсту закона и ни за једну периоду законодавног рада. (наотавиће се) Милутин А. ПоповиЋ. 0 СЛОБОДИ ВОЉЕ И 0ДГ0В0РН00ТИ

(нАСТАВАк) Да релативно несвесни психички садржаји ностоје, најбољи је пример зато наше за језик везано мишљење. Када брзо говоримо онда нам изгледа, као да се за речи у онште ништа у нашој свести и не веже, као да су речи неносредно и саме мисли, изгледа дакле,као да суговор и мишљење једно и исто (то исто важи и за читање и нечујно мишљење, миптење у себи). Међутим очевидно је. да је то немогуће. Јер реч као таква није ништа друго до просто скуп тонова, немогуће је дакле да реч, па ма колико је пута изговорили, добије сама собом нешто чега у себи нема, на име, да сама собом непосредпо у свести значи ствар чије је име, него је апсолутно нужно претпоставити, да се уз реч, па била она гласно или нечујно изговорена (ирви је случај код говора и гласног читања, други код читања и мишљења у себи), веже и престава оне ствари, која је речју обележена, и да реч добија своје значење само тиме, што се у нашој свести у исто доба са њоме јавља и престава ствари, коју она обележава. Пошто иак ми нисмо јасно свесни тих престава, које се несумњиво за речи вежу, то је јасно, да овде имамо тражени пример престава, које су својом јачином тако слабе да изгледа, као да их у свести готово и нема. Ме^утим да њих у свести доиста има и да оне нису нешто што би за нашу свест било апсолутно несвесно, већ нешто што је само релативно несвесно, излази просто из тога, што смо ми, изговарајући речи, у исто доба свесни и њиховог значења, што значи да смо, и ако на нејасан начин, свесни самих престава, које су за речи везане и које им дају значење. Преставе, које се везују за речи, нису и не могу дакле бити апсолутно несвесне — јер као такве не би се у свесги у опште ни на какав начин документовале — већ су само релативно несвесне; оне показују дакле несумњиво, да релативно несвесних психичких садржаја има. Да видимо сада. да ли се доиста илузија слободе воље да свести на ове релативно несвесне свесне садржаје. Ако

се то свођење може извести, онда је наше осећање слободе доиста илузија, а ако се неда извести, онда то осећање није илузија, и онда се или мора напустити сваки даљи покушај да се оно објави за илузију, чиме би се деФинитивно нризнала Фактична слобода наших вољних радњи, или ће се учинити још какав таки покушај. Ми ћемо видети да је још само један такав покушај могућ. Пије потребно дубоко размишљање па да се увиди да је свођење илузије слободне воље на релативно несвесне психичке садржаје т.ј. тврђење, да та илузија отуда долази, што су непосредни узроци наше вољне радње истина у нашој свести али их ми нисмо довољно јасно свесни, немогуће. Јер докле би, као што смо рпдели, то свођење као таково било сасма могуће, кад би речени непосредни узроци престављали апсолутно несвесне психичке садржаје, само кад би овн последњи били могући. дотле је то свођење немогуће, ако речени непосредни узропи не престављају апсолутно већ само релативно несвесне свесне садржаје. Као што на име оне преставе, које севезују за речи и које им дају значење, нссумњиво документују своју езистенцију усвесги, тако би исто и непосредни узроци (нреставе и осећања) нагних вољних радњи, ако би били релативно несвесни психички садржаји, морали на неки начин документирати своју егзистенцију у непосредној свести. и то би је морали документовати непосредно у самим вољним радњама, за које су везани, што не значи ни више ни ман.е, до да би ми њихову егзистенцију морали осетити у овим вољним радњама, што опет не значи ништа друго до, да се ми у овим радњама не би могли осећати тако слободни као што се Фактички осећамо. Јер где смо год ми свесни једне слободне вољне радње своје, тосеосећање наше слободе састоји просто у томе, што нисмо свесни апсол,у7-но ничега, што би ту радњу условљавало, што нам се она преставља као нешто што је директни непосредни продукт наш, нашег свесног ја, које се као Форма свести осећа цело и недељиво у целокупном многостручном и разноликом свесном садржају (чулним опажањима. иреставама, осећањима и т. д.). Ако би пак све наше вољне радње у моменту, кад смо ми свеснп да су оне продукт нашег чистог ја као Форме свести, билет у истини одређене релативно несвесним преставама и осећањима, имале дакле своје порекло у самом свесном садржају, онда би било апсолутно немогуће да посгане илузија као да оне потичу само из нас, пошто би ми морали бити свесни, ма и у најмањој мери, и оних непосредних садржајних узрока, који их одређују. Егзистенција тих узрока документовала би се просто у непосредном осећању, да су оне промене невољни продукт узрока, који су у нашој свести, и ако ми те узроке не опажамо довољно јасно, да би то могли и констатовати. Као што се види дакле, ни ово објашњење није могуће, као што није било могуће ни пређашње. Остаје јога један једини покушај да се наше непосредно осећање слободе об- I

јави за илузију. И ако тај покушај најмање вреди, ипак је он у популарним психолошким расправама и делима најчешћи, шта више за њега се чудним начином везује у главном и борба, која се води између противника и заступника слободне воље. Према овоме гледишту на име ми смо потпуно свесни непосредних узрока,,који претходе вољној радњи, пошто се ти узроци, као што се овде тврди, састоје само у мисленим преставама, које претходе вољној радњи, и из чије борбе происходи напослетку мислена одлука, која преставља слободну вољну одлуку, док је радња, која тој одлуци следује, чист психо-физиолошки покрет без ичега вољнога више у себи. Али и ако смо потпуно свесни непосредних узрока, који претходе вољној радњи, ипак, услед борбе која настаје међу тим свесним узроцима, у нама постаје илузија као да смо могли следовати свакоме од њих, док смо међу тим у ствари следовали ономе, који је у тој борби као најјачи победио. Свакој нашој вољној радњи претходи, према овоме гледишту, борба мотива: једни од њих говоре зато да се вољна радња изврши, други зато да се она не изврши, и на послетку у тој ће борби или иобедити мотиви који су јачи (односно јавиће се један који ће бити најачи, те ће све остале савладати), у ком ће се елучају донети било позитивна било негативна одлука, или неће, ако су мотиви подједнаке јачине, бити донесеиа никаква одлука. У сваком случају услед ове борбе мотива у нама настаје илузија, као да само од нас зависи,дали ћемо следовати овим или оним мотивима, док међу тим у ствари мотиви дејствују према својој јачини по исто тако непроменљивим законима, као што то чине и природне снаге. Само дакле услед тога, гато се дуже времена у нагаој свести мотиви боре, настаје илузија, као да ти мотиви сами собом нису снособни да борбу реше, већ да смо ми ти, који им у иомоћ притичемо и борбу у корист једног од њих рдгаавамо, иди је просто пресецамо не дајући ниједноме за право (не доносимо никакву одлуку, него је одлажемо за доцније). Многи заступници слободне воље иристају са детерминистима, који на овај начин објагањавају ностанак илузије слободне воље, на то, да слободне воље има само онде где има борбе међу мотивима, али одбацују тврћење детерминита, да је олобода наше воље при томе чисга илузија. Они на име на супрот овим последњим тврде да, пошто мотиви који се боре леже као такови потггуно у свести, не би било могуће да постане илузија наше слободе, кад би се та борба могла да свргаи чисто на терену самих мотива. Ми би при томе били чисто пасивни посматрача дизања и спугатања престава. у нагаој свести, јачег или слабије интензитета престава, које се јављају или ишчезавај^из свести, али осећања нашег сонственог активитета и слободе ми при томе не би имали нити би могли имати. Ова аргументација индетерминиста мора се признатп за тачну. Доиста из саме борбе престава, из тога што нас