Полицијски гласник

ВРОЈ 27

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 231

беној дужности па о. томе звапична акта уништио. Одбор општински није хтео поступити по овом тражењу, те се среска власт обратила Министру унутрашњих дела ради разрешења од дужности како председника тако и одбора. Министар унутрашњих.дела нашао је: да је умесан први навод у решењу надзорне власти, а други не, све дотле, док се ствар не иследи и извршним решењем иследне власти не утврди постојање дела, — па је с тога само за прво дело, а на основу чл. 148. и 149. закона о општинама, тражио од Савета разрешење председника и одбора. Државни Савет нашао је да је овс тражење неумесно, јер прави смисао прописа чл. 53. е. закона о општинама не треба разумети тако, да часником општинским никад а више не може бити онај, који је осуђиван за дела побројана у истом законском пропису, пошто би се у осталом, противно разумевање ,'ог законског прописа косило са принципима нашег кривичног законика, — у овом случају у толико пре, што се из приложене судске пресуде у овереном препису не види, да је председник поред казне осуђен још и на губитак грађанске части. Када овако стоји ствар, онда ни општински одбор, не извршивши захтев надзорпе власти, није ни за себе могао створити услов да се и за њега тражи примена чл. 149. закона о општинама. Одлука Државног Савета од 6. јуна 1906. године Бр. 4362. М. в.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова нитања:

Суд општине Ковдинске, актом својим од 15. јуна ове год Бр. 611, пита: »Један мештанин ове општине умро је у почетку овога месеца. Целокупно своје неиокретно имање оставио је у наслеђе својој жени, јер.су му деца раније иомрла. Како није имао готових новаца и какве важније нокретности, он је пред људима, пре смрти, одредио да се известан део непокретног имања прода и новац отуда добивен употреби на сахрану и нодушје. Његова жена извршила је његову вољу и продала неко зомљиште, али сада настаје питање: како ће она да изда купцу тапију, кад њој не остаје довољно земљишта у смислу § 471. грађ. суд. поступка, ако се и она сматра за земљоделца, а имање се, међутим, мора продати, јер се новац не може добити с друге стране за учињене трошкове око сахране, и оних трошкова, што ће бити потребни за подушја?« — На ово питање одговарамо: Ако је питање о усменом тебтаменту, о коме суд говори, расправљено, и жена постала несумњиви наследник имања (јер без овога она има само право уживања),

онда би она могла продавати од наслеђеног имања само тако, ако би њој остало преко тога онолико имања, колико тражи § 471. грађ. суд. иоступка, пошто оно ограничење важи и за жене које се искључиво баве земљорадњом. Како, међутим, суд тврди, да у овом случају не би остало довољно имања, то се ни купцу не би могла издати тапнја. Што се тиче трошкова око сахране и подушја, њих мора поднети жена као наследнпк и исплатити нз прихода, који доноси имање. II. Суд ошитине полатњанске актом својим од 30. аирила ове год. пита: »Да ли сопственици воденица, зваеих »Моравке,« имају права да са својим воденицама стану норед обале где за сходно нађу и воденице за обалу вежу, па ма чије земљиште поред река било, или им сопственици земаља, које додирују речиу обалу, могу то спречити и забранити, ма да се сопственици воденица обвезују да им накнаде сву штету, коју им учине?« — Иа ово питање одговарамо: Воденице »Моравке,« могу се наместити само ондв, где државне власти одобре, било да се ове подижу на рекама о којима говори чл I. закона о водама, било да се то чини на рекама, о којима говори чл. 4. иоменутога закона, пошто ове воденице могу имати уплива на својства, ток и висину воде, а могу се и саме обале у опасност доводити (чл. 15. зак. о водама). Ово је одговор на само питање о праву сопственика воденица, да ове подижу на једном или другом месту, с обзиром на опште интересе. . Што се, пак, тиче оиога другога дела истакнутога питања, да ли сопственици имања могу оснорити подизање воденица уз њихова имања, ствар стоји овоко: По чл. 8. зак. о водама, господари земаља поред обала оних вода, о којима говори чл. 1. као што су Дунав, Сава, Морава, Дрина, и т. д. морају дуж воде оставити довољан простор за пролаз стоке и људи који се пловидбом баве. Иа овоме простору ни они сами а ни који други не смеју ништа подизати нити засађивати, те по томе он није ничији него општи. На овај начин сопственици имања нису виш^ непосредни суседи са водом, јер их овај простор дели, и ако је власт нашла разлога да дозволи везивање »Моравке« за обалу према њиховом имању, они то не могу оспорити. Што се тиче река, о којима говори чл. 4. ту сс сопственици са својим имањем наслањају непосредно на обалу река, и имају право да оспоре везивање воденица за њихову обалу. III. Суд онштиие криво-речке, актом својим од 10. јуна ове год. Бр. 381, пита: »Чл. 126. закона о шумама гласи: иступне кривице по овом закону, учињене у државним, манастирским и црквеним шумама, извиђа и казни среска полицијска власт у корист шумског Фонда, а у

осталим шумама општински суд у корист своје касе.« У чл. 127. став II стоји, да се шумске кривице извиђају и казне по званичној дужности и тужби приватних лица, кад су учињене у општинским и селским шумама: У чл. 131. истог закона стоји, да се тужбе за шумске кривице иодносе надлежно.ј истражној власти, а у II одељку истог члана стоји: да исте тужбе за општинске и сеоске шуме подносе грађани дотичне општине и села. Кад се предњим законским одредбама дода и све оно што се говори у чл. 106, 112, 116, 117, и 118, зак. о шумама, које обухвата и чл. 90. истог закона, онда излази да су ове одредбе у сукобу и ндстаје питање: _а, Да ли је оаштински суд надлежгш ио чл. 90. тач. 3. става II. горњег закона да квзни до 150 дин. новчано и до 30 дана затвора она лица, која учине шумске кривице на земљишту и у шуми оиштинској и сеоској, и које су то врсте кривице и које одредбе о њима говоре; и б, има ли оиштина она иста права која и полиц. власти за извиђање и кажњавање истуиних кривица, учињсних у општинским и сеоским шумама?« — На ово питање одговарамо: Питање о иадлежиоети општнпских еудова за су^ење иступних шумских кривица јасно је, и нема никаква сукоба између законских одредаба, као што суд наводи. Да би се суд лакше нашао у оцени ових законских одредаба, нека добро запази оно, што ће се као. објашњење ове ствари изнети. Дакле: Шумске се кривице делс овако (ио чл. 90. зак. о шумама): 1, на преступне, 2, на иступне, и 3, на административне. Преступне су кривице оне, где је казна већа од 150 динара у новцу или од 30 дана затвора; (чл. 112, 113; и 116). Иступне су кривице оне, где је казна затвора до 30 дана а новчана до 150 дииара (чл. 106, 117, 118, и 119 зак). У ред истуиних казна долазе и недопуштене радње, о којима говорс чл. 122, 123, и 124 тачке 1, 2, 3 и 4. Административне су оне, о којима говоре чл. 125, 135 и 136 закона. Све аресту ане кривице. па догађале се оне у шумама државним или којим другим, извиђа полицијска власт. За све преступне кривице, учињене у општииским и ссоским шумама, истрага се отпочиње или на доставу надлежних шумских органа, или иа доставу дотичног општинског суда, а и сваки грађанин дотичне општпне има право да учини доставу. Све истуане кривице, учињене у шумама општинским и сеоским, суди општински суд. Он ове извиђаје предузима или на доставу својих органа или на доставу појединих грађана.