Полицијски гласник

СТРАНА 258

ПОЛИДИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 31

јала спонтана енергија, чији је израз она по изгледу тако проста а у ствари тако важна и преважна реч: Хоћу ! У овој речи лежи, може се рећи, наша самосталност, наша моћ, наша влада над Природом. Слобода воље чини, ирема томе, квинтесенцију нашега реалног људског живота, (наотавиће се) Д-р Бранислав ПетронијевиЋ. ОМРТНЕ И ТЕЛЕОНЕ КАЗНЕ по старом српс^ом за^оиодавству (нАСТАВАк) Као што се види по Јустинијановом закону смртна казна каменован,а примењивана је према оним крадљивцима, који украду што из цркве, па се украдена ствар код њих на^е. Исто тако и ирема крадљивцима, који украду што с гроба. Из обичаја нашега народа а према Светом Писму по каткад примењивана је та казна према непоштеним женама, према браколомницима, према вештицама. према издајницима и према преступницима у погледу морала. Још је та казна примењивана и за срамно разбојништво. За ово последње имамо пример из 1888 год. Тако један Србин из Краља (у Црној Гори и Хасу) убиј<? Србина за оружје, па га за то срамно разбојништво само његово племе осуди на смрт, убише га из пушке и затрпаше камењем и овим речима испратише :» Колико ти одовуд сгопа, толико ти одонуд годипа! с<1 ) Најпосле ћемо да напоменемо да су и Турци засипали камењем хајдучице. На тај су се начин осветили Турци хајдучици Милици. Тако се у песми пева кад су је Турци ухватили и одвели у Травник, беху изашле буле и хануме па је питале: «Ој хајдуче да те Бог убије, «3ар имаде на ов'јету јунака, (( Да с' не боји нашијех Турака? «С лудости ћеш изгубити главу! » На то им је одговорила Милица: «Не дудујте буде и хануме. «Ја нијесам турска кукавица „Већ оам јунак млада Српкињица!» Па раскопча токе на прсима Синуше јој пребијеле дојке, Као снијег кад обасја сунце! Кад виђеше травањске балије Од јада су по камен узели И Милицу у камен засули. 2 )

2. Бацање у провалију. —- Овај облик смртне казне не помиње се ни у једном споменику српскога законодавства у старој српској држави. И ова казна могла би изостати у овој расправи да јој се не налази траг у животу нашега народа. Ова казна тако је исто и стара и проста као и каменовање. Она се састајала у томе, што се осуђеви, на смрт

Ј ) Д-р. С. Тројановић. Лапот. Стр 32. 2 ) Коста X. Ристић. Српске. Народне Пјесме. Београд 1871. стр. 120-121.

бацао с висине, било с високих прозора или у какву ировалију. У оба случаја смрг је извесна. Треба напоменути да је ова казна била често акт самовоље народа или власника. Она се помиње у Светом Писму, јер су је Јевреји примењивали. Тако цар Јуј кад је дошао у Језраел, заповедио је да се Језавеља баци с висине:» баците је доље. И бацише је, и прште крв њезина по зиду и по коњима, и погази је« (Друга књига о Царевима. Глава IX. стих. 33). Бацање у провалију било је познато код Грка и Римљана. Код Римљана бацали су с Тарпејске Стене. Кривице и преступи, који су повлачили за собом ову казну, беху: лажно сведочење, мучко убиство, буне, издајотво земље, родооскврњење, крађа храмова и најпосле бацани су с те стене робови, који су крали. У средњем веку није нам познато да је ова казна извршивана као носледица судске пресуде, али је се чешће пута јављала као акт насиља. Овде би могли поменути онај догађај у Прагу, кад је хуситски вођ Јан Жишка бацио кроз прозор неке саветнике 1419. године. Код нас је описао један случај Стеван Митров Љубиша у приповетци »Проклети Кам, с( кад су грбаљски сељани крајем XV. века хтели бацити некакву баба - Цвијету у провалију, што су мислили да је вештица. Ст. Љубиша прича: »...Дохвате сељани бабу Цвијету ко »за руку ко за ногу, тер је посмуцају »пут пасје јаме изнад села, гдје су, при»чају људи, у старо доба бјесови уковали »цара Дукљана, да не може ни живјети »ни умријети, а за њом мало и велико »сустогшце ка' за мрцем. Кад ова гунгула »допре на раскршће, срете калуђера пре»влачкога, који је одходио да купи ујам »уљанога млина. — А гдје ћете с том бабом ? уцита. калуђер. »А множ.ина му одговори: Да злу душу суиевратимо у бездању, да јој се.за кост не зна.« 1 Кад је Душан обесио дванаест везира клеветника, који су оклеветали Находа Момира и Гроздану, и кад је догпао под јелу, о којој су обешени, а јела се осушила, под њима се бездан отворила. Цар намаче два џелата млада, откида их једног по једног, те их баца доле у бездану. «Иди тамо са земље неправдо!" Овде имамо пример, где су кривци прво обешени па за тим у бездан бачени. Писац ових редака сећа се из детињства неке бабе Живане, за коју су сељани мислили да је вештица, и за коју су сеоске жене говориле, како би њу требало бацити у провалију, да не мори децу. 3. Вешање. — У смртне казне, које оу постојале још у давнашње време, и које су се још и данас одржале у неким државама, долази и Вешаље. Ова казна примењивана је у Риму, примењивана је у Византији, а примењивана је готово у свима државама средњега века. Она је предвиђена, као што смо поменули, и у Градском Закону. Душанов законик ову врсту казне предвиђа у овим случајевима: а) Аколи себар (себар је био сваки, који није властелин и свештеник), узме силом (отме) властеоску жеиу или властеоску девојку, која је на удају, да се обеси (Чл. 53). б) Ко убије владпку или калуђера или попа, тај да се убије и обеси(Чл. 130,). Вешање је било казна, која унижава и срамоти. Она се у средњем веку примењивала обично за крађу, особито за крађу у цркви. За тим у средњем веку нарочите су, скоро у свима јевропским цржавама, вешани дивокрадице и браколомници. Женске и угледни племићи погубљени су мачем. У Душановом Законику нема помена да се за прељубу кажњавало вешањем. А у нашим народним песмама налази се траг да је такав престугхник каасњаван вешањем. Цример за то дајепесма »Цахода Момир«. У песми се пева како су великаши потворили на Пахода Момира, којега је цар Душан нашао и држао као сина, да он љуби цареву кћер Гроздану. Душан кад је чуо то расрдио се: Пак намаче два џелата млада: «Врзо ид'те, два џелата млада, «На чардаке, гди Гроздана спава, «Уватите Наода Момира, „Водите га, те га обесите «У градини о сувој давини. «Што но се је дрво осушило «Има време три године дана «Нити листа нити цветом цвати." Заповест је царева испуњена и Наод Момир, и ако невин, обешен је у градини о сувој даФини. Али кад је цар сазнао за клевету, обеси девет везира. У прво вроме кривци су вешани о дрва, доцније подизана су вешала у разним облицима. А како је то било у старој српској држави, данас се не може ништа тачно рећи. шаставиће се) Миленко Вукићевић. ШЕОТИ МЕЂУНАРОДНИ К0НГРЕ0 за ^риминахдиу аитропохлогију (НАСТАВАК) * * * После свега што смо до сад изложили о организацији полиције према научним принципима криминологије, могло би се, на први поглед, закључити, да је ово питање деФинитивно свршено, и да само треба продужити путем, који су показали Отоленги и Ничефоро. Ну. већ и сам тај Факт што је питање, о коме је реч, увршћено у програм последњег криминалноантрополошког конгреса, ,и што је о њему и овога пута прву реч водио сам Отоленги, најбољи је доказ како о потреби дискусије тако и о важности самог овог питања. Доцније ћемо видети, да оно ни на садашњем конгресу није расправљено, већ је остављено за идући конгрес, који ће се држати у Немачксј. Као што већ поменусмо, главну реч о истакнутом питању водио је Отоленги,