Полицијски гласник

БРОЈ 31

ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 259

чији интересантан и врло важан рапорт, који је прочитан на трећој седници конгреса, исписујемо овде од речи до речи: „Организација полиције према принцигшма криминалних наука, коју већ одавно захтевају .Домброзо и Алонђи , ограничена је данас на Соматичку идентиФикацију. Ностоји, међутим, знатан број полицијских служби у којима треба што пре применити научне методе, и на овај начин дати им новог полета. Таква каква је данас на пољу идентификације, која се врши готово у целом цивилизованом свету — ова организација није у пракси дала повољних резултата. Неоспорно је, при том, да је циљ идентиФикације једна изврсна мера опрезности. само што су неколико лажних идентитета, које антропометријска одељења лако откривају, и сувише мали резултат према огромним потребама за успепшо сузбијање злочина. Да би нове методе идентиФикације могле дати дневној пракси све користи, које се од њих с правом очекују, потребно је да буду примењене у свеколикој служби јавне сигурности и у целој администрацији ; потребно је да данашње емпиричко обележавање особености индивиду-е буде замењено научним и добро разумљивим језиком. ТелеграФски расписи, подаци о соматичким карактерима, редиговани у циљу истраживања и притварања осумњичених личности, треба да су увек саобразни правилима дескриптивног описа. На овај начин примењен у свима полицијским одељцима, соматолошки опис био би од неоспорне користи, само што се ова корист не би простирала на све полицијске Функције, већ на један ограничен део. Међутим, дужности полиције не састоје се само у констатовању злочина и утврђивању идентитета. Пре овога она има један пречи, управо најважнији задатак : да иредуареди злочине и ирестуае; 6а додро уиозна кривце; да их надзирава, и најзад да их изнађе кад изврше злочин. . Полиција, која жели да ради рационално у својој заштитничкој удози — у непрекидној борби против опасних друштвених класа — мора потпуно, и у стратегијском и у административном делу, бити руковођена практичним знањима о човеку злочинцу. Ово познавање здочинца, које се очигледно показује у славним мемоарима Видона, Клода., Масе-а, Горона (бивши шефови париске тајне полиције) и других; ово детаљно познавање човека злочинца, којим се одликују неколико ретких чиновника јавне сигурности, мора бити полазна тачка у служби свију полицијских органа. Док се веровало да је злочинац нормално створење, није се осећала потреба за његовим специјалним изучавањем у циљу надзиравања, истраживања и предузимања потребних законодавних мера против њега. Али, пошто је признато, да урођени злочинац у погледу карактера, навика и порока, одступа знатно од осталих људи, наступила је неопходна по-

треба, да чиновници сигурности за времена упознају сваког злочинца, како би доцније могли са уснехом водити о њему рачуна. На овом конгресу може се још дискутовати о правој природи злочинца, о постојању злочиначког типа, о одговорима злочинаца, али једна ствар остаје увек неоспорна, а то је важност нових знања, које пружа криминална антроиологија о организму , души, осећању , мишљењу, жељи, акцији, мржњи и љубави злочинаца. Али, нашто сва ова знања, расута у стотинама књига, која су заинтересовала цео научни свет и изазвала састанак пет ме^ународних конгреса, ако од њих нема никакве практичне користи; ако се њима не користе чиновници јавне сигурности, који готово целог века имају посла са злочинцима, као и судови који их суде. То нису, међутим, само књиге из којих се чиновници сигурности и судова могу научити познавању опасних личности : ово познавање мора се стећи директно, помоћу рационалних метода биологије и клинике за људска бића у нашим казненим заводима, који Функционишу као праве клинике злочина. Пошто чиновници јавне сигурности једном буду снабдевени овим знањима, организација полиције у свима њеним основним принципима, а у духу наука, неизбежна је ; рад њен неће више бити заснован на простом искуству, већ на рационално-позитивним методама, опредељеним ексиерименталним наукама. Биро полицијски, после овога, биће прави стратегијски биро, чија вредност неће бити персониФикована само у његовом шефу, као што је то сада, већ у административним традицијама, које ће бити резултат континуитета рационалних метода у иосведневној употреби.® Пошто је изјавио да основ свеколике службе полиције сигурности треба да буде раније поменута биографска карта злочинчева. и ову описао, Отоленги је даље наставио: >, После овога, оцене о добром или рђавом владању, о општој или специјалиој сумњи, о већем или мањем страху од повратника, биће резултат рационалног и објективног опажања, заснованог на криминалној антропологији и психологији, и омогући ће предузимање потребних, и у истини заштитних мера. Али има још и нешто више: информације полиције јавне оигурности могу послужити као основ судској истрази која ће, поред утврђивања одговорн јсти , бити у стању да открије и персоналитет окривљеног (факт врло важан, нарочито за малолетне осуђенике). Неће се више дешавати, као што сада више пута бива, да се на претресу појављују оптужени, за које нико не зна да су дугогодишњи епилептичари. И сам суд моћи ће, према личној оцени социјалног страха који окривљени проузрокује, изрицати праведнију казну, и одлучивати има ли места условној осуди или не ? Истраживања криваца неће више зависити од случаја, илр од ретких способности појединих чиновника, већ ће се,

на против, вртпити према сталним правилима, и заснивати на познавању опасних друштвених класа. На основу финих закључака, који ће се извести из самог злочи^а или преступа — најпоузданији и најбољи знак који сам злочинац о себи оставља, чиновник сигурности отпочеће истраживање у кругу опште сумњивих и њему добро познатих личности, из кога ће прећи на специјално сумњиве, па најзад и на самог извршиоца; дакле онако исто као што лекари успевају да одреде најтеже дијагнозе после детаљне анализе. Као што се из изложеног види, реч је о потпуном преображају данашње полицијске тактике: реч је о једној новој и од данашње сасвим различитој управи, која ће знатно умножити репресивну моћ јавне сигурности, а још више њену иревентивну моћ, која у ствари и јесте њен главни задатак, док је данас само споредни. Надзор сумњивих личности, који данас не само да није довољан, већ често прелази и у систем гажења, моћи ће у истини спреч!-1ти злочине кад буде извођен према паметном принципу индивидуализације. Тада се неће виђати, као што се данас виђају, несвесни малолетници, епилептичари и алкохоличари, како се препиру са полицијским агентима, нити ће оболела и неодговорна лица бити расута по целом грађанском друштву са скитницама просјацима и дегенерисаним личностима. У целој домени закона и правила јавне сигурности, садашње мере замениће се новим методама, а најважнија средства превентивне полиције: оиомена, надзор, интернирање и т. д. неће се више примењивати једнолико, већ саобразно различитим категоријама индивидуа и њиховој опасности по друштво. Само после ових реФорама и под заштитом криминалне антопологије, полиција научно организована моћи ће постати најбоља и најмоћнија заштита друштва противу злочиних и преступних акта". У дискусији, која је после овога настала, Пренс и Рајс (Лозана) истицали су поглавито тешкоће од употребе биографскс карте у пракси. Како ће један полицијски агент моћи распознати епилептичну кризу, кад симуланти понекад успевају да преваре и саме лекаре ? У овом истом смислу говорио је и Максвел, док је Кан предлагао две карте: једну иолицијску а другу лекарску, и тражио да се обе саопштавају окривљеноме, и на овај начин потчине контроли браниоца. Пошто је Отоленги одговорио, да ће се рубрике на биограФској карти, одређене запсихичке податке, попуњавати само за повратнике и оне који су добро познати, Д-р Едмон Локар (Лион) изнео је своје мишљење „0 данашњим службама идентификације и интернационалном картону «, а предложио: да се у свима земљама заведе један исти систем идентификације. Још су говорили Рајс и Гасти: први о Ђ Живим сликама« и „0 неколиким новим ирименама фотографије у судским истрагама к , а други о новом систему дактило-