Полицијски гласник

СТРАНА 260

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 31

скоаије, који почива на класиФикацији отисака прстију према методи проФесора Отоленгија, и са овим је завршена трећа седница конгреса. ДеФинитивна и потпуна одлука о расправл >аном нитању није донета, али су за појединости изражене извесне жеље, које ће се изнети у завршетку овог рада. (наставиће се) Д. Ђ. Алимпић. -2>-хХ®>3—< ПАРИСКА КРИМИНАЈ1ИСТИЧКА ШКОЛА (Есо1е |1ев §1ш1е8 рбпаЈеа а Г 1Јттег8116 <1е Рапа)

У другој половини прошлога века извршени су знатни преврати у Кривичном Праву : срушене су многе старе теорије, пообарани читави ррдови принципа, измењени и проширени погледи како на злочин тако и на злочинце, како на казну тако и на њену примену... Суверенитет старе класичне школе и н.ених теорија у Кривичном Праву, нагрижен и окрњен, срозао се је, и на развалинама тих некадашњих теорија створене су нове школе, рационалније теорије, које из дана у дан задобијају све веКи број својих партизана и почињу да освајају и законодавце... Уз вековну зграду Кривичног Права видимо данас зграде, које су подигнуте у прошлости која није далеко иза нас: имамо данас нове науке са којима је Кривично Право у тесној , интимној вези, имамо данас Криминалну Социјологију, Криминалну Антропологију, Пеналогију (8шепсе репИ;еп1;1а1ге)... Злочин данас није само обично зло, кога треба да погоди овај или онај параграф, злочин није више јурпдичан феномеп: злочин је данас друштвени феномен, који је, као и сви друштвени Феномени, резултат многостручних и разноврсних Фактора... У борбу противу злочина није више ни миолити ући наоружан само параграФима: треба га упознати, проучити, треба му пронаћи узроке, па организовати средства којима њих тући... Старе теорије, а по њима и законодавства, нису хтеле да знају за злочинце: за њих је постојао само злочин. Али од извесног доба, истовремено кад је у медецини прокламовано, да нема болести него болесника, имамо данас вит соко издигнут принцин: »Нема злочина, има само злочинаца!. . а Савременог криминалисту не интересује данас крађа. него лоиов , не интересује га убиство него убица. Он проучава злочиначки свет како у садашњости тако и у ирошлости, он пробија у њихов живот и тамо их посматра, он студира њихове навике, њихове обичаје, идеје, склоности, језикитд... Казна је престала да буде оно што је некад била: она је данас чисто ' социјална функција, која се појављује као друштвена реакција противу антидруштвених испада. Она данас, поред тога што треба да заплаши, да буде иримерна, треба нарочито и у првом реду да поправи злочинца. Њена је примена, она велика брига савремених криминалиста. Није довољно осудити некога на толико и толико ме-

сеца затвора или на толико и толико година робије. Треба казну арименити сходно њеноме циљу. И отуда оно, да су створене теорије о нримени казне постала знања, која су у недавној прошлости проглашена за науку... При таком стању ствари разумљиво је, што је се, пре мало година, појавило питање, да ли је образовање које се добија на правним Факултетима довољно за оне, који би хтели да постану криминалисти било као адвокати, било као исљедници, било као судије? Да ли је за једнога кримипадисту доста оно мало знања из Кривичнога Права, које он стекне слушајући предавања из тога предмета за један или два семестра са једним или два часа недељно ? Да ли не би било и корисно и потребно створити на правним Факултетима уз постојећу катедру Кривичнога Права п катедре за опе науке, са којима је оно у тако тесној вези, које као и оно има за битни предмет проучавања: злочина и злочинца ? Или да није згодније створити нарочите школе за криминалисте ?... То су питања којима су се иравни ауторитети посебице занимали док она нису, силом саме потребе, постали предмст дискусије на шестом конгресу Међународне Уније за Кривично Право, држаном 1895. г. у Линцу. На конгреској седници, којој је председавао врло цењени правник, данашњи министар правде у Србији, г. д-р Миленко Р. Веснић, дискусија, врло жива и врло интересантна, завршена је решењем, које овако гласи: »Да би се усавршило обра.зовање криминалиста, а специјално да би се припремили да буду практичари, жели се да се њихово студирање не ограничи само на казнени закон. Жеља је, да се ђаци, који се спремају да постану криминалисти, упознаду са знањима о узроцима злочина, са карактером злочиначког света, и са најбољим начинима примене казне, било Факултативним предавањима, било специјалним курсовима...« После тога конгреса на разним Факултетима опажа се појава ванредних катедара било за Криминалну Социјологију, било за Криминалну Антропологију, за Пеналогију, Судску Медицину, Психијатрију. Али се убрзо долази до уверења, да су напори појединих про®есора на универзитетима узалудни, јер су та предавања непотпуна и имају и сувише индивидуални карактер. И за то питање о стручном образовању криминалиста, сматрано за још нерешено, постаје понова предметом дискусије једног криминалистичког конгреса. Овом приликом то је питање расправљано на првом националном Француском криминалистичком конгресу, држаном у Паризу пре две године. Оно је било овако Формулисано: »О проФесиоцалном образовању адвоката, исљедника и судија криминалиста." У врло исцрпном рапорту, поднетом конгресу по томе предмету, један признати Француски правник забавио се је питањима: када треба да буде место стручном образовању криминалиста, у каквом духу треба да буде то образовање и какав треба да

буде његов програм. Конгрес се је с њиме сложио, да то стручно образовање треба да буде после свршеног правног Факултета, да буде у практичном и теоријском духу, а што се тиче програма он би имао да обухвати Кривично Право, Криминалогију, Пеналогију, Кривични Судски Пот ступак, Судску Медецину и Психијатрију. После дискусије у којој су узели учешћа врло многи чланови конгреса, донета је одлука, у којој је изражена жеља, да се на правним Факудтетима појединих Универзитета отворе нарочите школе за образовање криминалиста у практичном и теоријском духу. и да диплома о свршеној школи издана од стране Универзитета, као препорука за наименовање иследника и судија као и за њихово унапређење. Није прошло ни два месеца од тога конгреса, а на нариском универзитету, по одобрењу министра просвете, отворена је Криминалистичка Школа (Есо1е (1ез еккЗев репа1еб) и њени први слушаоци свршили су је овога лета. Том школом управља доајен правног Факултета, а предавања се држе из Криминалогије, Пеналогије (8с1епсе реш1;еп1;1ајге) Кривичног Права, Кривичног Судског Поступка, Науке о душевним болестима (Мес1есше тепШе) и Судске Медицине. ПроФесори су они исти са правног и медицинског Факултета. Поред предавања држе се и практичне конФеренције на правном Факултету, у једној болници за душевне болести и на Моргу. Похађање часова, присуствовање практичним радовима и конфдренцијама обавезно је. Редовни ђаци те шкоде могу постати они, који су свршили Иравни Факултет. Странци се примају по одобрењу доајена правног Факултета. Школа траје годину дана. Да се добије диплома, коју издаје Универзитет са потписом свога ректора и ироФесора, који су држали предавања, ђак треба да је израдио тезу, коју је дужан да сутнира, и да је из свију предмета положио писмене и усмене испите. Налазим, да ће ово обавештење о Париској Криминалистичкој Школи бити од користи оним нашим будућим криминалистима, који би хтели да на страни стеку проФесионално образовање. Париз, 1906. Милорад Н. Ст. <хЗфг>о 0 НЕКОЛИКИМ ОСОБИНАМА ИСЛЕДНИКА д-р Ханс Грос Кад се говори о томе, какав треба да буде иследник, свакако ће се тврдити, да треба да има све добре особине, које човек у опште може имати: неуморну добру вољу за послом и вредноћу, самосавладљивост и издра^љивост, оштроумност и познавање људи, образовање и лепо опхођење, гвоздено здравље и потребна знања из свију области наука и приватнога живота. То се све разуме само по себи, али овде ћемо додирнути неколике тачке, за које држимо да им се јоп; увек до сада мало важности придавало.