Полицијски гласник

БРОЈ 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 261

Пре свега захтевамо од иследника, да има у знатном степену одлучнасти. Ништа није жалосније и неупотробљивије него досадан, с.пор, суморан и сањив иследник; сматрамо, да и коњаник пре сме имати такве особине, него ли иследник, и ко не осећа у себи ни мало одлучности, нека се ода другој каквој грани правништва, — добар иследник неће бити никада. Али иследник не сме бити одлучан само у појединим случајевима, рецимо кад је ван службенога надлештва, без електричног звонцета, без послуге и има да изврши какво притварање; одлучан мора бити и онда кад има пред собом и какав тежак, замршен и нејасан случај. Одвратно је видети, кад се из целога једнога акта види, да је иследник цео случај само неодважно, несигурно, бојажљиво и са фино заоштреним ноктима прихватио; како тек мора радовати човека кад видп снажно, весело и сигурно прихватање и појимање ситуације. Често се велика умешност и дугогодишње вежбање може изједначити са једном енергичном руком; нема ли ње, њена се оскудица не да ничим надокнадити. Као и за свакога човека, наЈзочито за нас криминалисте важи оиа несравњива Гетеова изрека : „Не ударај олако нагњездо осица, али кад већ удараш, удри снажно«. Не мање ваља захтевати од иследника да уме савлађивати самога себе. ГТаметним рачунањем, слободним спекулисањем, предострожним промеравањем, и правим трговачким билансирањем није учињено све — сав рад иследников мора бити пун самосавлађивања, одмерен и аотауно частан, а од почетка још одстрањеи од сваких спољних и заслепљујућих утицаја у погледу успеха. Срећно хватање злочинца, говор државнога тужиоца пун повољнога дејства, обазриво управљање нредседника претреса, све то може да изазове признање, чуђење и дивљење, али све то иследник мора да одстрани. Његов пун труда, напорни рад лежи у немим актима, и сва његова радња, његово оштроумље, његове срећне комбинације, његова опсежна знања откриће, ако добро иде, мали број људи који тачно студује акта и истаћи ће те заслуге кад треба. Дал^а особина, која се неизоставно мора захтевати од иследника, јесте апсолутна тачност, под којом не треба разумети само то, да све буде у протокол стављено онако како се видело или исказало; по себи се разуме да и то треба да буде. Овде се мислило на тачност у радњама где се задовољава иследпик подацима и тврђењима других ; ако је могуће, иследник треба право стање да утврди соаственим увиђајем и још тачнијим истраживањем. Нећемо, дакле, да кажемо »иследник мора тачно да ради«, већ хоћемо »тачно« да заменимо истина једноликом, али особитом важношћу истакнутом речју »егзакгно«, која јо данас у научној употреби добила угледан смисао. Висок ступањ свију данашњих наука постигнут је једино и само »егзактним« радовима. Кад хоћемо какву модернију, научнију књигу, а такође и какву дисциплину да сравнимо са којом сличном, која је само неколико деценија рапије писана, и кад

се занитамо у чему се састоји велика разликаобе врсте иетраживања, наћи ћемо је само у томе, што со данас куд и камо егзактиије ради него раније. Да истраживачу мора нешто и »пасти на памет«, то се по себи разуме, ипаче не може иптраживати; али и иначе ће упоређење двају истраживача модернога времена иснасти у корист онога, који егзактинје ради. Сјајне мисли које су прокрчиле пут у каквој науци, којима је какав научмик задивио свет, често пису генијална тренутна стварања, већ производ егзактних истраживања. Тачно схватање ствари, посматрање до крајњих основа, безбројнасравњивања, неуморни покушаји, кратка објашњења природе ствари могу бити са тако разноврсних страна, у толико много Фаза свога развића, да нови погледи и нове мисли саме од себе долазе, те се тада стварно упознају примењују и приводе у дело. Ако погледамо како велику вредност има егзактан рад у другим областима човечјега истраживања, умећемо га и за својаистраживања применити. Шта значи, најзад, егзактно радити? Ништа друго, до »не веровати другоме, већ посматрати сам, већ опет и опет посматрати.« Ко тако ради, радиће егзактно и одстраниће стотинама заблуда у свима областима, ако није аргументовао једне нетачне податке на другима, ако није оно, што јо један пут било могуће и што је један нут посматрао, држао да је увек могуће и да се увек мор а дешавати. Наравно. да ми у своме раду најмање можемо сами видети и понова посматрати, већ се морамо ослонити на оно што други кажу; у томе лежи тешкоћа и нелагодност наших истраживања, али та баш незгода може се знатно ограничити, ако с једне стране оно, што можемо сами да видимо, заиста сами видимо, а не расуђујемо према подацима добивеним од других, и ако с друге страпе све оно, што нац! други каже, покушаво да учинимо на тај начин егзактним, што ћемо сравњивањима, покушајима и демонстрацијама испитиваги вероватност и правилност схватања исказникова и на тај начин поставл>ати га правилно или бар правилније. Како се ради оно прво, лако је рећи: увери се сам, узме преда се цео изгл^д, измери сам, прође сам истим путем и сравни тачност сатова по којима сведоци дају своје исказе, кратко речено: сравњује и пресуђује сам. Има ли се пак посла са сасвим простим стварима, које се могу изнети са поузданом тачношћу, не треба се ослонити на податке који се дају,отприлике, већ само на оне који су сигурни у циљу започете истраге. У једпом важпом кривичном случају правило се много комбинација према околностима и доношени су разни закључци, који су за ток целе ствари заиста били од пресудне важности. У последњем трепутку паде на памет једноме поротнику да запита, да ли се баш поуздапо зна, да је једно извесно место удаљено од другога две хиљаде корачаји, што је слуншло у тој истрази као један основ у вештачкоме мишљењу. »Два су сведока казала, да раздаљина износи две хпљаде

корачаји«. Ипак би решено, да један жандарм мтиде и пређе то одстојање, па кад се овај вратио и поднео извештај, да је одстојање велико — 450 корачаји, све су раније постаг.ке н закључци морали пасти. То је само један типичан пример од стотине, које је у том поглоду сваки од нас доживео. Много је теже рећи, како ће се искази »учинити егзактнијима«, кад је немогуће директно поновоо расматрање —• св*акојако претпостављајући увек случајеве, у којима сведок хоКе да каже истину, али само неправилпо схвата. У опште ће се рећи: ваља се помоћи »ас! оси1оз с1етопз1гаге л , »пробањем«. Н. пр.: сведок каже: »II. ме је батинао најмање десет минути«; сведоку со пружи сат н захте. да види, колико дуго трају десет минути и да ли га је II. заиста десет минути батинао. После највише чотврт минута сведок узвикује: »Не, дуже свакако да није трајало«. (наотавиће ое) Д. В. Бакић. ПОУКЕ И УПУТИ Полицијска власт није надлежна за расправу питања о томе, да ли је купац продатог имања дужан да полаже прнход од купљеног имања. Власт среза јадранског на дан 20. новембра 1899. године путем јавне лицитације продала је непокретно имање Јована Р., из Лознице, за наплату дуга Управи Фондова, и исто уступила Јовану М., из Шора, за 7990. дин. Пошто је продаја постала извршном, купац Јован М. па протоколу код сроске власти од 29. децембра 1899. године изјавио.је: даје имање лицитирао и купио за свога сина Цветка, и да се у будуће Цветко зове док се ствар не расправи. За овим је Цветко изјавио да на то пристаје, и одмах је положио 2000 динара за Управу Фондова, за ресто да буде дужник Управин, ако га она за таквог прими, и за то ресто до излицитиране цене, место новаца, приложио је облигацију Јована Р., по којој дугује Јовану М. 4000 дин. са 12°/ 0 годишњег интереса од 20. септембра 1895. године до намлате. Јован Р. актом својим од 11. Фебруара 1904. године Бр. 2386. тражио је, да извршна власт позове купца Цветка, да он положи сву излицитирану цену у 7996. динара и сав приход колико буде изнео, а кога је Цветко на продато му имање од дапа иродаје примао, па по измирењу Управе Фондова, остатак новаца да се пошље првостопеном лозничком суду на распоред, пошто по извештајима истога суда од 20. октобра 1899. године Л« ! 1132., на продатом имању сом Цветково има и друге интабудације. У исто време изјавпо је : да купцу Јовану М., односпо Цветку, не иризнаје поверилачко право, пошто то не утврђује извршном судском пресудом, којом би дужник био осуђен иа плаћање нити подиоси доказ да је то своје примање иријављивао за порезу.