Полицијски гласник

СТРАНА 262

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 31

На основу изложенога, с погледом на пропис §§ 483. и 489. грађанског судског поступка власт среза јадранског, регаењем скојим од 7. марта 1905. год. № 1426. одлучила је: да Цветко М., из Шора, купац имања Јована Р. има положити ресто излицитиране цене у 4246. динара, пошто је 2000. дин. положио Управи Фондова, а за 1750 динара Управа га примила за свога дужника, а тако исто да положи и сав Лриход од купљеног имања, колики но рачуну изнео буде. По жалби Цветковој, ово решење одобрило је начелство окружно, а решење овога Министар унутрашњих дела својим решењем од 13-ог августа 1905. године ј\1 П20326. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је : да се предмет жалитељеве жалбе, у колико се односи на решење полицијске власти, којим му се налаже, да положи ресто куповне цене, по одбитну потраживања Управе Фондова, за које је жалитељ као купац примљен за дужника, не тиче административног спора у смислу чл. 48. тач. 2. саветског пословника, већ питања за чију је расправу, по §§ 483. и 484. грађанског судског поступка, надлежна полицијска власт. Међутим, у колико се жалба жалитељева односи на решење полицијске власти, којим му се налаже, да положи полицијској власти приход са купљеног имања од дана продаје, Државни Савет је нашао, да је надлежан за расправу овога питања, и да решење Министрово, којим се у овом делу одобрава решење полицијске власти, не договара закону. Питање, да ли је жалитељ, као купац продатог имања, дужан да положи приход од купљеног имања све до дана извршнохзти продаје, или су приходи тога имања, од дана куповине, његова својина, спада у категорију. спорних питања с обзиром на то, да ли ће жалилац остати купац имања, ако не положи сву куповну цепу. За расправу овог питања, као спорног, није надлежна полицијска власт, већ суд по чл. 146. Устава; с тога је полицијска власт била дужна да лице, које полаже право на овај приход, упути суду на нарницу, те да судским путем тражи накнаду од купца. Ово саветско посматрање усвојио је и Министар Унутрашњих дела. Одлука Државног Савета од 16. маја 1906. године № 3890. Противу решења, донесених по §§ 7. и 8. закона о механама, нема меота жалби на Државни Савет. Р. В. из Јежевице подигао је, на свом имању у селу, зграду и почео радити пекарску радљу. На основу прописа §§ 7. и 8. уредбе о механама и кафанама, среска власт забранила му је упражњавање ове радње с тога, што у истом селу, а и у суседном, постоје механе са пекарницама. Ово решење среске власти одобрило је и окружно начелство, а и Министар Унутрашњих дела, наводећи: да се уцражњавање ове радње не може одобрити, јер би тиме право сопственика и закупца

сеоске и друмске механе, које проистиче из законске дужности о подизању прописаних пекарница и обдржавању истих било илузорно. По изјављеној жалби, Државни Савет није се упуштао у расматрање овог предмета, налазећи, да се предмет жалбе не тиче административног спора у смислу чл. 48. саветског пословника. Одлука Државног Савета од 12. маја 1906. године Бр. 3798. М. В.

ПОУКЕ И 0БАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Суд општине балајиначке, актомсвојим од 5. јуна ове год. Бр. 776, пита: „Општински судови, на основу § 23 грађ. суд. поступка, имају ираво наплаћивати у име таксе, од сваке губеће стране, тамо побројане таксе, Но како се у горњем §-у каже, да ће се такса наплаћивати од губеће стране, то се моли уредништво да овоме суду објасни: да ли суд треба да наплаћује таксу по поменутом §-у унапред од тужиоца и одмах у касу уноси, па да тужиоцу досуди накнаду од туженог, ако овај испадне губећа страна, или тужбу треба примити без таксе, па после свршеног спора наплатити таксу од криве стране ? — На ово питање одговарамо : Општински судови не могу наплаћивати унапред таксу, предвиђену § 23. т. а, б, в и г грађ. суд. поступка, јер се она наплаћује од губеће стране, а ова не може бити знана суду, докле год не изрекне своју пресуду и ова не постане извршном. То се јасно види из првога ст^ва поменуте законске одредбе, а у осталом правилност овога гледишта потврђује се и § 514. поменутога закона, у коме се изречно вели да се таксе, побројане у § 513 од 1 до 5 неће у напред наплаћивати, а ове су таксе истоветне са оном из § 23. Истина, § 514 сада је укинут, али он сада казује принцип, који је за наплату таксе био у опште усвојен до појаве закона о таксама. Што се тиче таксе из т. д. § 23. она се наплаћује унанред и го у маркама. II. Суд општине јаковљанске, актом својим од 5. јула ове год. Бр. 1061, гшта: »У овој опгатини има један овакав случај: Н. Н. из Каменице, продао је пре неколико година Авраму Аврамовићу једну своју ливаду, на којој је доцније Аврам подигао кућу са потребним зградама и ту сада стално живи. Но како о овој продаји тапија јога није издата и пренос по књизи Л Б <( није учињен, то се порез и сада реже на про-

давца Н. Н. и он га и плаћа, а Аврам неће исти да му враћа. Сада продавац хоће да тужи Аврама за плаћени порез на ову ливаду. и суд ће га и осудити на плаћање, али се наплата не може извршити зато, што Аврам нема од покретности и зед^ше више од онога, што му се по § 471. грађ. суд. пост. не може узети у попис за приватне дугове, ако би се и плаћени порез сматрао као приватан дуг. Према томе суду је иотребно објашњење о томе: кад се пресудом осуди уживалац Аврам да плати порез, може ли се њему онда узети у попис имање за наплату овога, без обзира на заштиту § 471 или ће се и ово сматрати за приватан дуг, и онда како ће се пресуда извршити ? к — На ово питање одговарамо: Погрешка је ,од пореске, у .овом случају, општинске, власти, што је продавца у опгате задуживала порезом и на ову ливаду, кад је продаја одавно извршена и имање ужива купац Аврам. Чим.је имање ушло у његово господарство, требало га је, по познатом распису г. Министра Финансија, задужити порезом, без обзира на то, што пренос тапије није извршен. Кад то није учињено у своје време, онда продавац није гребао да плаћа порез и на ову ливаду, него је требао да њу одреди за продају за наплату пореза, и то би нагнало Аврама да порез плати, пошто би власт у смислу чл. 18. зак. о порезу учииила Аврама одговорним као држаоца, и погато и само земљиште служи држави као залога у смислу чл. 108. закона о порезу. Али кад све то није било у своје време, сада се потраживање повериочево од Аврама има сматрати као приватан дуг, и наплаћивати са свима обзирима на § 471. грађ. суд. постуика. Ако он у опште не буде имао ништа од покретности, из које би се пресуда могла извршити, а од непокретног имања опет не буде имао више од онога, што му штити § 471, онда се пресуда неће моћи ни извршити. III. Суд општине варошице Сопота, актом својим од 1. јула ове год. Бр. 777, пита: »У овој општини као варошкој, постоји касапница дата под закуп. Општина ропочевачка, која је разгруписавањем одвојена недавно од ове општине, поставила је касапницу до границе атара ове онштине и даје месо јевтинијом ценом грађанима ове општине. С тога суд моли за објашњење: може ли друга оиштина да постави своју касапницу на синору општипском, ван села, у близини какве вароши или варошице, и ако би грађани тих вароши и варошица узимали месо са касапница сеоске општине, па уносили у варош или варошице, да ли их суд може казнити и по коме закону ? ! — На ово питање одговарамо : По чл. 38. тачка а. уредбе о касапницама, опредељења о давању касапница