Полицијски гласник

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СРОЈ :!8

п Законодавство наше усвојило је поред осталих споредних казни и полицајни надаор. Кад се погледа на дела, у којима је ова казна усвојена, увиђа се јасно и цељ зашто је законодавство ту казну усвојило. Крађе разбојништва, ајдуковања и т. д. код којих се према пропису § 37 б. казненог закона полицајни надзор изриче, таква су дела, која највише народ обеспокојавају и досаде му чине, а у толико се чешће догађају што нроизлазе по правилу из користољубља, које је највећи подстрекач људи на чињење злих дела; па да се народ у овоме колико толико обезбеди. оставило је законодавство властима одрешене руке да бољи надзор могу водити над онима, који су једанпут речено зло учинили. Кад је законодавство усвојило нужне мере предострожности за она дела, од којих поједини житељи страдају и која може се рећи, местимице овде и онде мах предузимљу, у колико ире неће приступити к оваквим мерама у оним злим делима, која државу из темеља потресају и која чине, да држава у свом напредовању у неколико година натраг заостане. Овде разумем она дела, која једном речи рећи на преврат у земљи смерају. Правитељству неће немогуће бити показати како се и у оним државама у предузећима на преврат смерајућим полицајни надзор изриче, гдесе ова предузећа из убеђења чине а камо ли да се та мера може показати као излишна онде, где се ови преврати чисто из користољубља чине. Немило искусгво које наша земља по несрећи може да покаже, највећи је доказ томе. Познато је Савету, како се догађало да и чиновници на угледним звањима стојећи, полакомише се на новац те предузеше на преврату радити, и које ова новчана добит, које изглед да ће се превратом до важних у" држави места доћи, учини, да се ово зло код нас тако улеже, да данашње горко искуство засведочи нам, да има много који се искључно тим занимају, како ће преврат у земљи да направе те тиме своје стање да побољшају.' Како се по имајућем уверењу завере овог рода највише на тај начин праве, да по где који почну из места у место ићи и људе за заверу врбовати: тако да би се у колико је више могуће стало на пут овом по народу тумарању, правитељство налази за нужно да се и у случајевима предузетих преврата полицајни надзор усвоји, и то, како се овог рода злочинства кришом и управ у четири ока снрављају, тако да се тешко доказа нађе, те да се који судом и осуди, него се више нута мора окривљени из недостатака доказа да ослободи, то да се полицајни надзор и над оним изрећи може, који је из недостатака доказа ослобођен. Поредтога, како по пропису § 37 а полицајни надзр не може трајати дуже од 5 година, а имамо уверења, да радња на преврату више се година протеже док не сазре те се у дејство приводи, правитељство би било мњења, да се за овакве случаје полицајни надзор и на 10 год. продужити може, и тако потписани има част Државни Савет молити, да изволи решити ово:

1) да се првој тачки § 37 а казн. зак. после израза „како коме суд одсудн« дода ово : »осим дела изложених у §§ 87, 88, 89 и 90. казн. законика када се полицајни надзор и на 10 година продужити може.« 2) да се првој тачки § 37 б казнителног закона после речи »и паљевине хотичне« дода ово : »као и дела казаних у §§ 87, 88, 89 и 90. казнителног закона тако, да се због ових дела оптужени има и онда на полицајни надзор осудити, када би исти због самог дела оптужења из недостатка доказа ослобођен био.« 3) да овај закон важи од дана кад га намесништво кнежескога достојапства подпише. № 2468. 12. априла 1868. год. у Београду. Председник Министарског Савета, Министар иравде, Ђ. Д. ЦениЋ« Вез обзира на тачност и умесност нобуда овом законск >м предлогу првог и јединог коменгатора нашег Казненог Закона, стоји неосиорно ово: а) да је овај предлог имао карактер гхолитичке природе; б) да се Државни Савет у свему сложио с предлагачем, и в) да је 17. јула 1868. год. обнародован закон, којим је санкционисано све оно што је пок. Ценић предлагао. * * * Законом од 17. јануара 1876. године (Зборник 28, стр. 83.), којим је измењен и допуњен § 4. Полицијске Уредбе, дато је право општинским властима да извиђају и пресуђују сва кривична дела из III части Казненог Закона, и да са одбором стављају под надзор крадљивце, који би били осуђени за просте крађе у вредности преко 2 динара, као и све оне на које би се само сумњало, да у општини или селу врше крађе и паљевине. До овог закона постојала је знатна разлика између општинских, среских и окружних полицијских власти у погледу извиђања и пресуђења иступних дела из III части Казненог Закона. Прве су могле судити само оне иступе, за које је закон доносио казну до 3 дана затвора, или до 10 штапа (докле је ова казна постојала), или новчано до 2 талира. Срески начелници извиђали су и нресуђивали иступе, за које је законом била предвиђена казна до 12 дана затвора или бој до 25 штапа, или новчана казна од 2—8 талира. И најзад, окружна начелства и Управа града Београда извиђали су и пресуђивали иступе, за које је закон одређивао Ј.азну до 30 дана затвора, или до 30 штапа, 1 ) или новчано од 8—30 талира.

') До издања Казненог Закона окружпо начвлотво и Управа града Београда могли су досуђивати бој до 35 ударада, али је § 314. овог закона наређено, да бој не може бити ман,и од 10, нитп већи од 30

И среоке и окружне полицијске власти имале су још ираво. да крадљивце осуђују и на полицијски надзор (§§ 320 а :и 320 б. Казн. Зак:), а окружне полицијске власти и право административвог решавања о стављању под полицијски надзор осумњичепих за крађе, разбојнипггва, паљевине и јатаковања. Иовим законом, т. ј. овим од 17. јануара 1876. I од. општинске власти не само да су задобиле право да са одбором административним путем решавају остављању под полицијски надзор, већ су усљед проширене им ■ надлежности за извиђање свију иступних дела из III. части Казненог Закона, без обзира на величину законом одређене казне, задобиле још и право да досуђују полицијски надзор од 4 месеца до једне године по §§ 320 а и 320 б. поменутог закона. Јодина разлика између општинских и државних полицијских влас-ти у погледу досуђивања полицијског надзора, која је остала и после закона од 17. јануара 1876. год., била је у томе, што је право општинских судова у погледу административног надзора ограничено само на осумњичене за крађу и иаљевину, док се ово исто право окружних полицијских власти распростирало још, као што смо видели, и на разбојништва и јатаковања. Остале мене, кроз које је полицијски надзор у нашем законодавству пролазио, ове су: а) Законом о истражним судијама од 17. априла 1890. год. пренето је у делокруг истражних судија. не само право расматрања, оснажавања и уништавања иступних пресуда у последњем степену, већ и право извиђања и суђења извесних иступних дела из III чаоти Казненог Закона: обмана и опорочавање. власти (§ 359.), увреда страних посланика (§ 358.), злоупотреба државног грба (§ 328 а), прогонство страних поданика (§ 343), па и доеуда административног надзора (§ 391 б). По чл. 28. овог закона, жалбе против осуда за ова дела подносиле су се надлежпом првостепеном суду у року од три дана, а по чл. 19 истог закона, полицијске и општинске власти вршиле су дужност тужиоца у овим случајевима. Изузетак су чинила дела из § 258, код којих је сам законодавац прописао процедуру за подношај тужбе. б) Законом о изменама и допунама Казненог Закона од 19. марта 1891 год. укинут је иолицијски надзор 'за дела из §§ 87, 88, 89 и 90. Казненог Закона, а овим је и његов максимум сведен на пет година. в.) Височајг: им наредбама од 9. и 15. маја 1894. године, а после суспендовања устава од 1888. год. укинути су, поред осталог, и сви они чланови закона о истражним судијама, који су ое односили на иступе, а овим је и административни полицијски надзор поново враћен у над-

удараца. Све ово у ооталом важило је до закона од 11. децембра 1873. године којим је телесна казна укинута.