Полицијски гласник

ВРОЈ 40

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

онда ни за себе није могао да створи услов из чл. 149. закона о општинама. Одлука Државног Савета од 22. августа 1906. год. № 5236.

Примедбе миннстра финансија на среске буџете обавезне су и пуноважне ло нл. 29. закона о окружннм, среским и олштинским буџетима. Скупштина среза п , на основу чл. 15. закона. о уређењу округа и срезова, у вези са члаеом 131. истог закона одобрила је срески буџет за 1906. годину по коме је за покриКе среских издатака утвр-ђена стопа приреза 6°/ 0 . Доцније, а за иодмирење нових појављених среских потреба, среека Скупштина донесе одлуку о накнадном кредиту, па је ту своју одлуку, у смислу прописа чл. 136. и 155. закона о уређењу округа и срезова, послала на одобрење министру Финансија, уз коју је придружила и раније одобрени буџет. Министар Финансија тим поводом узео је у оцену и сам буџет, па је неке позиције смањио, а неке сасвим укинуо. Срески одбор нашао је, да је одлука о буџету извршна и да се министар Финансија ненадлежно упустио у њено расматрање, јер но закону нема права да позиције расхода смањује, ако прирез не прелази 20°/ о . С тога је одбор изјавио жалбу Државпом Савету. Државни Савет нашао је: да су примедбе министрове, према чл. 29. закона о окружним, среским и општинским буџетима, обавезне и пуноважне, па је жалбу одбацио као ненадлежној власти поднесену. Одлука од 22. августа 1906. године № 5234. м, в< Подизање калдрме испред лриватних имања општина* не може чинити на трошак сопственика, док се иретходно са њиме не споразуме. Суд општине варошице О., на основу одборске одлуке од 10. маја 1889. год. № 863., пзвршио је калдрмисање улице у којој се налази и имање М. К., пензионера, са киме није учињен никакав споразум о подизању калдрме испред његовог имања. Кад му је општ. суд затражио1174*01 динара, колико износи вредност калдрме пред његовим имањем, он није хтео на леп начин платити, те је суд општински донео решење 26. сентембра 1890 год. Бр. 570., да се та сума наплати егзекутивним путем из прихода његовог имања, што је и учињено. М. К. тражио је да му општина О. врати неумесно наплаћсних му 1174*01 дин., али од тог тражења одбијен је и последњим регпењем среске власти од 2. јула 1904. год. Бр. 7076., које је одобрило начелство окружно решењем од 2. септембра 1904. год. Бр. 10.455., а ово опет одобрио министар унутрашњих дела сво-

1 Ово се не односи на варош Београд, пошто је питање о његовој калдрми регулисано уредбом од 14. марта 1861. г. Вј® 564 и грађевинским законом за варош Београд.

јим решењем од 7. јануара 1905. год. ПБр. 33.734/904. По жалби жалиочевој, Државни Савет примедбом својом од 12. маја 1906. год. Бр. 3792. нашао је да решење министрово не одговара закону из ових разлога. Примедбама Државног Савета од 3. децембра 1899. г. Бр. 4981., понигнтено је решење министра унутрашњих дела од 13. новембра 1898 г. ПБр. 24.169., којим су била одобрена решења начелства Бр. 4596/98 и начелника ср. Бр. 2765/96 год., којима је одобрена одлука суда општине о... од 28. септембра 1890. Бр. 570., по којој се од жалитеља тражи 1174. о. г. дин., за направљену калдрму испред његовог имања у О. Овим примедбама саветским констатовано је: да ни тачка 9. чл. 70. зак. о општ. од 1889 г., ни закон о местима, нису давали могућност општинској власти, да без пристанка и споразума са сопствеником, о његовом трошку подиже калдрму испред његовог имања. Такође, да није било места ни позивању на највигпу уредбу од 14. марта 1860 г. ВБр. 564, јер се она односи само на грађење калдрме у Београду. Ове саветске примедбе усвојио је мииистар у смислу чл. 47, онда важећег саветског пословника, и у цељи њиховог извршења дао нужно упутство полицијској власти. Ну начелник срески није поступио по овим саветским примедбама, већ је регаењем својим од 2. јула 1904. Бр. 7076., које је одобрено решењем начелства Бр. 10 455/904 и ожалбеним решењем министровим, одбио жалитеља од тражења, из разлога: што у времену када одбор општински (10. маја 1889 г. Бр. 863.) донесе своју одлуку о калдрмисању улице и начину исплате трошка за ове, није важио закон о општининама од 25. новембра 1889. г., на који је се полицијска власт позвала, и на коме је Државни Савет засновао своје примедбе, већ закон о општинама од 1866. г.', који је другим ставом т. 7. чл. 66. давао могућност општинском одбору да са општ. судом разрезује терете који на појединце у њиховој општини падају а клоне се на корист општинских интереса, и да је така одлука по чл. 16. истог закона постала извршном. Државни Савет налази, да стоји Факт, да је у времену донесене одлуке одбора општинског од 10. маја 1889. г., важио закон о општинама од 1889. г., али ни по овом закону, на име по т. 7. чл. 66. општинска власт пије имала могућности да без "пристанка и споразума са сопствеником имања, о његовом трошку подиже калдрму испред његовог имања, те да би се прирези и други терети на поједине грађане могли разрезати. Међутим, као пгго је напред поменутим саветским примедбама констатовано, такво овлашћење законско није постајало у времену донесене одлуке суда и одбора општинског за калдрмисање улице.« С овим посматрањем Државног Савета сложио се министар унутрашњих дела у колико се оно односи на изнесена Факта, али је налазио, да је његово решење ПБр. 33.734/404. ипак правилно, са ових

разлога: што општина пма лрака по § 465 т. 3. грађ. суд. пост. нанаплату накпаде грошка за подигнуту калдрму испред и иања жалиочевог, кад је о подизању калдрме претходно донесена одлука одбора општинског, и што се оваква питања, изузимајући варош Београд, регулишу једино по изведеном пропису законском (т. 3. § 465. грађ. суд. пост.] Али, Државни Савет остао је при своме посматрању, и одлуком својом од 19. маја 1906. г. Бр. 3954. пот-шштио је решење министрово. в. 'В. Н.

П0УКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине трновачке у срезу тимочком, актом својим од 21. ов. месеца ове год. Бр. 988, пита: ,>11 о члану 3. закона о општинским кошевима, мора свака иореска глава дати редовног улога по 90 килограма кукуруза, без процента 30°/ о , на име когпевске хране. У овој општини има неколико приновљених глава, које нису дале свој улог на вре.ме, него дугују за 3 — 4 године. Питање је сада, да ли ће се од њих узимати и 30°/,, односно 8°/ 0 процента, прп пријему хране, сматрајући их као зајмопримце, или ће се они сматрати да дају свој редован улог и примати храна без процента. Како у овој општини има више овакових случајева, а сада се, пак, храна мора прику пити безусловно јер је годтша плодна, то се моли уредништво за што скорије обавештење." — Иа ово питање одговарамо: Од сваке приновљене пореске главе. требало је узети одговарајућу количину хране за општииски кош још у оној години, у којој је та глава приновљена. Ако она то није дала добровољно, на општини је лежала дужност, да јој то узме принудним путем. Кад је општина пропустила да изврши ову дужност принудне паплате у своје време, она не може отуда извести за себе право, да при узимању хране наплаћује проценат, кад се по чл. 3. поменутога закона, улог даје без икаквих додатака. На овај нов улог признаће се рачунополагачу у идућој години проценат у смислу чл. 20. закона о кошевима. Само кад храну враћају они, који су је узели на зајам, додаваће још на име процента код кукуруза 30°/ о а код (.трмних — белих — жита по 8°/ 0 , на име сасушивања и растура у смислу чл. 25. поменутога закона, јер се претпоставља, да су они и позајмили суду храну. II. Суд општине рибарске у срезу хомољском, актом својим од 10. ов. месеца Бр. Бр. 1037, пита: