Полицијски гласник

СТРАНА 334

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 40

»Чл. 97. тачком 1. закона о општинама, ставља се у дужност општинском суду , да општинска имана убаштини у року од 3 године. Какс и ова општина има своје имање — утрину — одбор овооиштински донео је одлуку, коју је одобрила и иадлежна власт, којим се суду ставља у дужност, да убаштињење одмах изврши, како би се избегле последице чл. 177. зак. о општинама. Суд би сад одмах приступио послу око убаштињења, али су на сметњи њих 50—60 грађана, који су приграбили по што шта од утрине, те сада прво треба расправити то питање. Како су, међу тим, они ово заузеће учинили пре годину дана, те нема места примени § 375. а крив. закона, јер су им кривице по § 396. поменутога закона застариле, то би их требало упутити редовним грађаноким судовима, а то би отишло далеко. Стоје^и, овако, пред овом незгодом, суд и одбор ове општине носе се мишљу, т. ј. ако се има законског ослонца, да ову утрину иоделе равноаравно целом селу.Част је овом суду умолити уредништво за објашњење : да ли ова подела може бити или не, и ако може то на који пачин?« —■ На ово питање одговарамо: Укидањем шумске уредбе од 4. априла 1861. године КВВр. 732. СБр. 468, којом је било рогулисано питање о утринама, општинске су утрине постале предмет честога расправљања и растрзања. Тако, општине су налазиле, да је то апсолутпа својина општинска, па су или ове делиле својим грађанима, или их претварале у зиратна земљишта, на онда издавале под закуп, те тако увећале своје буџетске приходе. Међутим, такво поступање у основи је противно и самој намени утрина и задатку којп оне имају да подмире, а и самим законима, који за сада макар и узгредно додирују то питање. Јер, не може никоме бити страно, да су утрине један од првих услова за подизање и одржавање сточарства, и да су, по томе, неопходно потребне све дотле, докле Србија не нађе разлога, да сточарству претпостави које корисније и напредније државно газдинство и подузеће. Из тих је разлога, несумњиво, држава и ставила општинске утрине под заштиту своју законом од 7. марта 1858. године ВВр. 254, условљавајуКи, да отуђивање ових. бар путем спора, не можо никако бити без учешћа државе. Слично ограничење држава је учинила и чл. 12. закона о непосредном порезу, задржавајући ссби право, да општинске утрине узме у своје руке, ако би општине биле немоћне да плаћају порез на ове; а задржала је, на послетку, и право надзора за отуђивање општинских непокретних имања у опште, чл. 33. тач. 11 става другог закона о општинама. Према свему овоме, општине немају ирава на поделу утрине без дозволе државних власти, а ове ће је дати само онда и тада, кад то неће бити штетно и за

интересе оиште и за интересе самих мештана, којп се много пута преви1 ( ају и не схвата прави значај њихов, имајући пред очима варљнву и незнатну корист од деобе утрина. ШСуд општине доњо-матејевачке, актом својим од 18. септембра ове год. Вр. 1430, иита: »Пресудом овога суда од 22. јуна ове год. Вр. 956, осуђено је извесно лице да плати 176 динара, поред осталих трошкова, своме повериоцу по облигацији. Против ове пресуде осуђени је изјавио жалбу првостепеном суду. Та жалба примљена је и заведена код првостепеног суда 18. јула, али је суд тек 2-ог пролшог месеца (септембра) донео своје решење, којим поменуту пресуду ноништава и наређује поновно суђење. Како се по § 16 а) грађ. суд. поступка жалбе на пресуде и решења општинских судова имају расматрати и решити најдаље за 20 дана, а овде је, међутим као што се види, протекло 45 дана, то настаје пита.ње: да ли је одлука првост. суда, донесена после рока предвиђеног § 16 под а, у оп ште законита и обвезна за општински суд, и да ли пресуда општ. суда није постала изврпшом чим је протекло 20 дана од изјављене жалбе. Ако је пресуда извршиа, а суд је, међутим, наредио да се друга донесе, шта ће се у том случају радити?« — На ово питање одговарамо: Истина у § 16 под а, грађ. суд. пост, стоји, да се пресуде и решења општинских судова имају разматрати и решити најдаље за 20 дана. Али ни из овог законског наређења, у коме сс само. одређује једна дужност нрвостепених судова, нити из којега другог, не може се извести закључак, да судови после тога рока од 20 дана не могу више решавати по овим стварима, и да су одлуке нижих судова по томе извршне. Не, то се не може нарочито извесги ни по томе, што се у § 20 под а, ставу 3. јаоно одређује, шта бива кад суд неће да реши какву ствар у року, предвиђеном § 16 а, те се тако искључује свако двоумљење о праву првост. судова, да доносе одлуке и после горњега рока. Према овоме, пресуда тога суда није извршна, и како је она још и поништена, суд мора. да уђе у ново суђење и донесе другу, ако неће да даје противразлоге у смислу § 20 иод б. грађ. суд. поступка. IV. Суд општине селачке у срезу тимочком, актом својим од 14. ов. м-ца Бр. 1384, пита: »Извесно лице из ове општине, пресудом овога суда од 28. септембра 1905. год. Бр. 1470, кажњено је за иступну шумску кривицу и осуђено на накнаду штете. Казну је платило и пола штете, а, пола још није.

По чл. 110 зак. о шумама, тражење накнаде штете, учињене шумском кривицом, застарева за три године а истуаном за годину даиа, од кад је штета учињена. Кад штета по пресуди није сва исплаћена, а прошла је година дана од кад је учињена, то се моли уредништво за обавештење: да ли је штета застарела или није кад о њој већ постоји пресу>а? к — На ово питање одговарамо: У чл. 110 зак. о шумама, говори се о роковима, у којима се накнада штете може у опште тражити. А кад је ова на време тражена и утврђена пресудом, онда за њу не важе рокови из чл. 110, него се пресуда може извршити увек, кад само има могућности и од куда, све докле не би поступио случај § 930 а грађ. закона. V. Суд општине кршићске, актом својим од 24. овог месеца Бр. 1544, пита: »Јаико Гавриловић из Јазовника има у задрузи једног сина од 18 год. и жену Савку, а нема више сем 3-81 хект. земље. Његова жена Савка боловала је у окр. болници и сада се тражи од исте 62 дин. болничког трошка. Моли се уредништво за обавештење: Мора ли речеии Јанко платити горњих 62 динара за своју жену; и хоће ли суд да узме у попис вишак земље реченог Јанка и продајом истог наплати тражени болнички трошак, пошто исти нема никакве друге покретности и живог мала. к — На ово питање одговарамо: Према распису г. министр. унутр. дела од 22. октобра 1898. г. ПБр. 10205. (Полицијски Зборник стр. 1383), болесничке трошкове плаћа сам болесник или његова родбина и задруга, ако није сиромашног стања. У случајима, пак, кад је болесниково — или његове задруге — имовно стање толико слабо, да би егзекутивна наплата болничког трошка нанела осетне штете њиховом имовном стању, Министар унутрашњих дела може по њиховим нарочитим молбама, решити: да учињени трошак пкдне на терет санитетског Фонда. Према томе Јанку не остаје ништа друго, него да се обрати г. Министру са. молбом, да га ослободи овога плаћања.

ИЗ СТРАН0Г СВЕТА

Нове злочаначке и вараличке мајоторије. — У једној од последњих свезака Гросовог »Архива за криминалну антропологију и кримииалистику," д-р Ханд Шнајкарт, криминални полицијски комесар у Берлину, изнео је своје забелешке о иајновијим мајсторијама, којимасе служе злочинци да би само дошли до средстава за свој опстанак. Ие -само ради њихове интересантности, већ ћемо ове примере изнети и тога ради, да би се и наша лаковерна и наивна публика могла чувати сличних случајева. *