Полицијски гласник

БРОЈ 41.

У Г.ЕОГТАДУ 1ЈЕДЕЉА 8. ОКТОВРА 1906.

ГОДИНА II.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК ОЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИ<ЈСКИ ГДНСНИК" издази једанпут, а према потреби и више пута иедељно. Претплата се полаже у напред, и то најмање за иола године код снију полидијских власти и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишље За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО ми П Е Т -А. 3? X по милости Вожјој и вол>и народној Краљ Србије Па предлог Нашег Министарског Савета, а иа основу члана 54. Устава, овлашћујемо Председника Нашег Министарског Савета, Нашег Министра Иностраних Дела, да у Наше име, читањем овога Указа, отвори седнице Народне Скуиштине, сазване у први редован сазив Указом Нашим од 20. септембра ове године, на дан првог октобра 1906. год. у Београду. Нредседник Нашег Министарског Савета, Наш Министар Иностраних Дела, нека изврши овај указ. 4. октобра 1906. год. у Београду. П Е Т А Р с. р. Председник Мипистарског Савета, Министар иностраиих дела, Ник. П. Пашић с. р. Мииистар аросвете и црквених иослова, Анд. Николи-ћ с. р . Министра иравде, Д-р. Мил. Р. ВесниЋ. с. I-. Министар војни, ђенерал, Р. Путник с. Р. Министар финансија, Д-р Л. Пачу с. р. Министар унутрашњих дела, Стој. М. ПротиЋ с. р. Министар народне иривреде, К. СтојановиЂ с. р. Министра грађевина, Ј. СтанковиЋ с. р.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра правде, а по саслушању Мннистарског Савета, решено је, да се: Петар Одавић, секретар друге класе Касационог Суда, који је на овај иоложај постављен као инспектор треће класе Министарства унутрашњих дела, указом од 30. јуиа ове године, врати на свој ранији положај инспектора треће класе, према решењу Државног Савета од 30. августа ове године Бр. 5330. Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а по еаслушању Министарског Савета, а на основу § 70. закона о чиновницима грађанског реда, решено је: да се Петар Одавић, инспектор треће класе Министарства унутрашњпх дела стави у стање покоја с пенсијом, која му по годинама службе припада. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 4. октобра 1906. г. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕ0

ПИЈАНАЧКА /ВУБОМОРА.

I. У низу оних знакова душевне деправације, која прати хронично пијанство или хроничан алкохолизам (АЈсоћоНзтиз сћгошсиз), често се јавља и тииска. љубомора. Махом је то љубомора мужа према својој жени или љубазници, а врло се ретко дешава, да је и обрнуто. Ту интересантну појаву патолошке природе истакао је нарочито Насе (Мавзе), а и други психијатри новијег Доба (КгаШЕћт§г, КгаереНп, Носће, Роге1, Сгатег, ВеЊгиск, НеПћгоппег и т. д.) описују је као сасвим обичну карику у ланцу клиничних знакова душевног растројства код хроничних потатора. Истина је, да се она по гдекада јавља и као пратилица других

врста душевне поремећености — н. пр. код разних сенилних (старачких) дегенеративних промена — али су то већ много ређи случајеви. А и кад се јави, обично није тако јасно изражена као што је то случај код хроничног алкохолизма. Љубомора је и код душевно нормалних и иотиуно здравих људи врло честа иојава — ваљда с тога, што је она веран израз саме природе људске. То је управо онај урођени атавистички остатак оних егоистичних покрета, који су се од вајкада снажно истицали међу мужацима (ређе ме!)у женкама) готово у целом животињском царству, кадгод је долазило до супарништва и сукоба у полној љубави. Обузет аФектом полног прохтева мужак суревњиво браии своја права на своју женку или на читав чопор њихов, и очајно се бори свом снагом, свим средствима и начинима, да само одржи првенство или савршену победу над својим супарницима. Ту борбу виђамо ми међу ж.ивотињама сваки дан, и она се по гдекада јавља у тако заоштреним и озбиљним облицима, да дође до коначне истраге једне или друге стране — т. ј., да у њој један од супарника и живот изгуби. Таке исте појаве сусретамо и међу људима. У страсном љубавном заносу обузме по гдекада и човека љубомора, и то махом таком елементарном снагом, да за неко време савлада, потисне или угуши све друге покрете душе његове, и у њој се, тако рећи, зацари. Неодољивом снагом гони га кроз читаву скалу најразноврснијих емоција и аФеката: од најоданије љубави и најсублимније нежности до душманске и самртне мржње, или животињске суровости и бруталности. Гдекада га доводи до ивице аФекта: до очајања, »беснила« и »лудила«, у коме већ не зна собом владати. За то ваљда и нема мука, које тај аФекат људима није задавао; за то ваљда и нема ни једне погрешке, ни једне кривице, ни једног ниског и срамног дела, ни једног злочина, које човек, »заслепљен љубомором«, није већ учинио. Повесница је пуна примера те