Полицијски гласник

БРОЈ 44

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 365

заклетву (§ 269. т. 2. казн. зак.), и в) кад знаничници ијш чиновници у извеоним случајевима само свечано уверење учине (§ 269. т. 3. казн. зак.; види и § 155. немач. казн. зак.) Тако, дакле, по означеном закону, као заклетва се сматра : 1) Кад свештена и духовна лица и у опште чланови верозаконог друштва, којима закон дозвољава, да место заклетве само торжанствено уверење дати могу, по прописној Форми ово уверење учине. (т. 1 § 269 нашег к. зак; т. 1 § 155 немач. казн. зак. и § 64. нем. крив. пост.) Ова одредба ;:од н»8-не налази управо никакве примене, јер по нашим законима нема ни религиозних друштава ни духовних лица. којима је допуштгно, да дају какво свечано уверење, које би имало правни значај заклетве, једино што по § 234 грађ. суд. иост. митрополити и владике не полажу заклетву као сведоци по гра^анским процесима. Ну. како се и од њих не тражи да учини какву свечану изјаву, која би заменила заклетву, држимо да се ни на њих ова одредба не може применити. Према томе, ако би исказ ових лица био лажан, то би било без вредности у казнено-правном погледу. Сам лажни исказ, који није потврђен ни заклетвом ни свечаним уверењем учињеним у прописној Форми не даје битни елемент за деликт кривоклетства. 23 ) (наставиће ое) ' ; 0 одговорности државе и чиновника према трећим лицима за штету, коју ниновник учнни у вршењу званичне дужности,*) А. Оишта аосматрања. 1. У римском праву сматрала су се правна лица (удружења, корпорације, задужбине. фондови ) као иравни субјекти, као носиоци права и обавеза, али она нису могла изјављивати вољу и њоме иредузимати правне послове, већ су то за

^ 3 ) Наш коментатор Ценић, овде наводи да и код нас има Менонита (извесна религиозна секта) и вели да се они рукују с оним, који од њих има заклетву да прими и том приликом изјављују, да ће о свему што буду питани истину казати, па то код њих као и заклетва важи. Нисмо чули да присталица ове религије код нас има, али ако би их било, таква им изјава по нашим законима не би ништа вредила, по што код нас нема закона који би њима допуштао да могу сличним изјавама заменити дужносну заклетву. Питање је, кад би се неко лице (наравно онде, гди се такве изјаве оваквим лицима допуштају) лажно издало за Менонита и у место да се на свој исказ закуне, употребило потврдну Формулу овога друштва, би ли тада постојало кривоклетство? Одговор је одречан. Тако Биндинг с 121, Олхаузен код § 155. н г, Лист Л. И. с. 145. *) Питање о коме ћу говорити у овој расправи, није, колико је мени познато, сгручно расправљано у нашој литератури , и ако оно заслужује пажњу иравника. За то сам га и обрадио с нарочитим обзиром на наше законодавство. Али, ради бољег разумевања нашег законодавства, а и с погледом на будући српски грађан. законик, на чију се реФорму, као што сам чуо, већ на надлежном месту помишља, сматрао сам за потребно да нарочито изнесем како је ово питање регулисано у страном, особиго немачком законодавству, у коме је на реду сада коначно решење његово. О њему је расправљано и резолуција донесена на овогодишњем збору удружења немачких правника у Килу. Писац.

правна лица радили љихови заступници. Правно је лице дакле било несиособно за иравну радњу и извршење деликта , исто онако као што су го душевно болесна лица и деца испод 7 година (в. §§ 533. и 807. грађ. зак.) За дуго се у теорији приватног права сматрало, да они послови, које би за правно лице његов заступник предузео у име правног лица и у постављеним му границама, истина обвезују исто, али да се правно узима, да те послове није предузело правно лице само собом, веК застуиник за правно лице. Према овоме излазило је да кад правно лице не може имати своје воље, кад за њега друго неко лице ( физичко ) треба вољу да изјави, да онда правно лице не може извршити ни недозвољено дело, нити за ово битн одговорно, иошто је за извршење недозвољеног дела потребно имати воље, одлучити се и извршити исто. Заступништва пак у деликтима не може бити; ја не могу кога овластити, да за мене изврши неко недозвољено дело тако да ја као властодавац а не заступник као учинилац одговара, већ може само или учинилац одговарати или обојица (један као подбадач а други као учинилац). Из овога је следовало да по римском праву правна лица нису могла одговарати за деликте. Ако би застунник кога правног лица извршио неко недозвољено дело, па баш и у вршењу некога посла за правно лице, онда се ово недозвољено дело није сматрало као дело правнога лица и за њ оно није било одговорно. 1 ) 2. На супрот томе становишту старије теорије, у модерној се теорији приватнога права све више и више усваја гледиште, да и т. зв. правна, или како их је стариј# теорија називала, морална лица (в. § 36. нашег грађ. зак.) имају своју вољу, па услед тога да и она одговарају за поступке својих органа, и то како за правне послове, тако и за недозвољена дела — деликте. ОвгСј правни принцип усвојио је и немачки гра^ански законик од 1896. године. По њему се сматра да правна лица имају своје органе (одређене у статутима, којима је друштво једно основано, или у уставу и закону, ако је у питању правно лице јавно-правног карактера), на пр. управни одбор дру штва, председника и чланове с пштин. суда заједно са одборницима, законом иостављене државне чиновнике и т. д. То што ти органи правног лица у вршењу одређене им дужности учине, сматра се да је само правно лице учинило. Воља ових лица јесге воља правпог лица. Правно лице дакле одговара у области права исто онако као и Физичка лица за своје постунке, дозвољене и педозвољене, јер оно средством својих органа (као физичко лице средством телесних органа) може радити па и недозвољено дело извршити.' 2 ) 3 ) За објшњење ') в. I. 15. § 1. I). 4, 3: СЈиМ ашт тишс1р08 Јо1о Сасеге роззип!? '■*) В. Епессегиа, Оаз ћиг§ег1. Кес1и 1 8. 8-2. 1)егпћигј», Бав !тг§. Весћ(; I В. стр. 188. и 189. Бранећи ову одговорност нравних лица и за недозвољена дела својих органа, Дернбург вели с разлогом: (( Али здрав нравип осеКај у теорији ц пракси, иарочито у Пруској, бно је нротиван томе да се правном лицу признају користи од саобраћаја, а да се оно ослободи одговорности за учињену штету."

нека послужи овај пример : са председииком једнога удружења упустио сам се у преговоре о куповини извесних акција. По статутима удружења председник је овлашћен за послове ове врсте. Превари ли ме председник у овој куиовини (прода ми на пр. лажне акције), онда ће се по теорији, усвојеној у немач. грађ. законику, сматрати, да је превару само удружењ>е извршило и за накнаду штете одговараће ми само удружење а не његов председршк. Наравно да се удружење на иредседника ради регреса може обратити. 4 )

3 ) § 31. немач. грађ. зак.: (( Друштво је одговорно за штету, коју неком трећем лицу нанесе управни одбор, неки члан одбора или други неки статутима одређени заступник друштва, својом радњом извршеном у отправљању послова, који у његов делокруг спадају, а која на накнаду штете обвезује. )} По § 8 6. важи овај законски пропис и за задужбине. А § 89. гласи: (( Пропис § 31. грађ. зак. иалази одговарајућу примену на Фискус, као и иа друштва, задужбине и заводе јавног ирава. у Исто тако и проииси §§ 65. и 66. пројекта швајцарског грађ. зак. од 28. маја 1904. год. Тако §. 65. гласи: (( Правна су лица способна за правну радњу чим у сагласности са законом и статутима буду I остављени за то неизбежни органи.^ А у § 66. наређује се: (( Органи су иозвани да дају израза вољи правнога лица. Својом делатношћу као органи обвезују они нравно лице, и то како закључивањем правних иослов.х, тако и другим својим аостуацима. Ипак су лица, која као органи делују, за своју кривицу и лично одговориа. )) В. и А. Ђорђевића Снстем грађ. права књ. I. стр. 298, који заступа гледиште старије теорије да правна лица немају способности ни за правну радњу ни за деликте. В. и Кгатг, 8уз1;ет I. стр. 208. и 214., који, истипа,.не сматра да правна лица имају своју вољу, већ да су она, исто као и деца и душевно болесни, неспособна за правну радњу, те за њих раде њихови заступници. Али и иоред тога Крајнц заступа мишљење да правна лица одговарају за поступке својих заступника и то како у области закључених правних иослова тако и за деликте, учињене од заступника у вршењу новерене им дужности. 4 ) По овој дакле теорији немач. грађ. зак. сматра се да је све оно, што је орган једног правног лица учинио вршећи статутима или правилима поверену му дужност, учинило само иравно лице, које за то има и грађанску одговорност да понесе. Међутим при овоме вал>а разликовати оне поступке, које орган једнога правног лица учини не у вршењу поверенога посла, већ ириликом вршења истога. Тако у горњем примеру председник удружења украде ми што год из џепа, док сам с њим о куповини акција преговарао. За овај поступак он лично одговара, и за накнаду не могу се на удружење обратити, већ на самога учиниоца. У овом конкретном случају он није радио као орган удружења. В. 81аисНп§ег Кот. г. ћиг^. Ођ. сгр. 157. Ова одговорност правних лица, која иреко својих органа раде, нростире се не само на правне послове, већ на све послове у оиште. Тако ако неко удружење има какву Фабрику, којом орган његов управља, онда удружење одговара за сву иггету, коју би трећа лица претрпела услед рђавог управљања Фабриком од стране органа удружоња. В. Епессегиз на нав. м. стр. 99. Што се тиче кривичне одговорности и у немачком и у нашем кривичном законику важи правило 80С1е1а8 с!е1т^иеге поп рокез!;. (( Увек, вели 818x1; у свом учбенику кривич. нрава X. изд. стр. 1 00 и 101., могу кривично на одговор бити узета поједина лица, која за правно лице раде, а не само правно лице. )} Али сам Лист присталица је теорије, да и правна лица могу и треба и кривично да одговарају за поступке својих органа (или боље за своје сопствене посгупке), с тога он с!е 1е§е Гегепс1а препоручује ову одговорност. (( Једно удружење може се бавити, вели Лист, зеленашким пословима, растурати забрањене снисе и многе друге кажњиве радње вршити, па за што се онда не би оно само подвргло казни? Нравно пак лице може бити кажњено новчано, или растурањем (укидањем) друштва, нли одузимањем других права, која оно има. }) О овоме интересантном и много расправл»аном проблему кривичне одговорности правних лица види код Листа у пав. делу стр. 101. прим. 1. Међутим у нашем законодавсгву одговара нравно лице и кривично и грађански за извесне истуае. Тако по § 320. в. казн. зак. «Ако би органи друштва, ра-