Полицијски гласник

БРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 371

свим изгуби , чи.м тај пијанац остави гшће и постапе потпун ацстинент. Другу врсту нијаначке љубоморе ласно је констатовати у онмм случајевима, где се лажне идеје и самообмане потатора развију и разгранају у читав склоп,љен систем доказног материјала његовог. По себи се разуме, да, ће се то моћи констатовати тек онда, кад болесник изађе из своје о ичне резерве, те стапе и сам причати обнеделима своје жене и њеннх љубазника ; о његовим опажањима; о његовим поузданим доказима, које ће против њих изнети и т. д. Штета само, што се по гдекада тај стадијум његове болести јавља тек миого касније, а све дотле је болесник према свима »затворен« и неповерљив, па за то и »повучен к или »ћутљив. К С тога се често морамо послужити и вештачким средствима, да му „језик одрешимо,® како ћемо га по његовпм сопствечим исказима, „опажањима,« и ,,доказима« познати, и стање његове душе процепити. У том циљу конфронтира се болесник са женом или са његовим супарницима, даје му се алкохол, да се њиме раздражи и т. д. И то је карактеристично за љубомору пијаница, да су им везе између »оиажања. (< и закључака. махом тако усиљене и вештачки изведене, да их обичан, здрав разум не би тако склапао. И ако су где када баш таке природе, да издају непомућен интелекат, па често и велико оштроумље, ипак се неочекивано ма у чему издаду — унраво тако рећи , претуре — те на један мах истакну ма какву несугласицу, несмисао и апсурдитет. И баш у том прекрету тих веза и релацпја је једап од најачих знакова, ио коме ми м жемо пресудити, тиче ли се у неком случЈЈу патолошке, пијаначке љубоморе или не. Доста иоуздапих знакова за ту врсту љубоморе можемо наћи и у ионашању иијанца ири иосетама његове жене ако је у заводу или у притвору, или ако су иначе како одељени. С тога су баш те посете за судско-медицинског вештака веома занимљиве и важне, и њима се вал>а издашно користити. 0 томе је већ раније било речи, на с тога се сада иа то само упућује. Са великом вероватпошћу можемо закључити, да се тиче патолошке, пијаначкс љубоморе и у оним случајевима, где је сумњива особа тврдо уверена у доказну снагу и тако незнатног и непоузданог доказног материјала, да га нормални људи не би у доказе ни убрајали. Што је п. ир. нама у таквим споровима врло незнатна споредност; сасвим безначајна ситница или тек само проста нпдиција: то је за л>убоморна пијанца већ поуздан и потпун доказ. Љега се чврсто и упорпо држи, и у њега сву наду полаже. Тај знак хоће по гдекада да изда патолошку, пијаначку љубомору баш'и у оним приликама, у којима се љубоморап пијанац намерно труди, да своју болест прикрије где, дакле, дисимулира. Д-р М. ЈовановиЋ-Батут »тж«

О КРИВОКЛЕТСТВУ и осталим ^фивичним делшма ове врсте. (с об.чнром на прописс Гл. XXVII. Казн. Зак. Крал.. Србнје од '29. марта 1800. год. §§ 20(> до 270 закл>., и на пропнее IX. 0дел>ка Вазн. Зак. за царство Ксмачко од 15. маја 1871. годиие §§ 153 до 103 закључно). пнше IV!. С. Ђуричи^, члан насацноиога суда (иаставак) 2). Кад парничари, сведоци и вештаци, који су се један пут заклели, у истом својству, позивајући се на већ положену у пстом предмету, своје уверење даду. 24 ) (в. § 169. т. 2. наптег казн. зак. и § 155. т. 2. немач. казн. зак. Јасно је, али ипак утврђујемо, да овде употрзбл>ена реч, »у истом својству® значи то: да сведок даје уверење ио ствари, по којој је раније као сведок заклет, вештак као вештак, а парничар као парничар. Паступа питање код исказа по кривичним предметима, кад ће се сматрати да је »исти предмет 11 ? Ми сматрамо да ће то бити увек кад се исказ даје по оптужењу, које је прсдмет једие исте истраге и суђења, дакле кад стоји процесуална веза између заклетве и доцнијег уверења. Постојање и саме материјалне везе не сматрамо за потребно.- 5 ) Овако би се имало узети и према пропису § 205. крив. суд. иост. где се не чини никаква разлика у томе , ако је сведок раније заклет по једном делу, па се накнадно испитује по каквом другом делу истога крив. процеса. У колико пам је познато, наша судска пракса у свему је сагласна са оваквим гледнштем. Ако је и ранији исказ, на који је заклетва положена, био лажан, а тако и овај други, где се сведок позвао на ону већ раније лажно положену заклетву, то би стојало продужење. (§ 70. казн. зак.) 3) Кад званичник или чиновник, позивајућу се на положену на своје зпање заклетву, само торжанствено уверење учинн.

2Ј ) Овако наш закон, а по немачком казн. зак. (§ 155. т. 2) овде снада и то: кад какав вештак, који је као такав једном за свагда заклет, да уверење с позивањем на ову положену заклетву. И ако оваквога ирописа у нашем казн. зак. нема, ппак у нракси судској примају се искази вештака, који су једном за свагда заклети само с позивањем на ову заклетву. (Ово смо нарочито приметили кад су вештаци чиновници н. пр. лекари или учител>и цргања п т. д.) Ово се вероватно тако ради с обзиром на пропис § 56. крив. суд. иост., пошто су код нас извесни вештацп обично у исто време и чиновннцн, који су као таквп заклети, иначе ми не знамо да има законога ослопца за овакву праксу код нас. 1Јрема пашем закопу, ми сматрамо овакву праксу за погрешну. Нарочито сматрамо, да оваква пзјава вешт&ца, који се нису у истом нредмету заклели, како се то одредбом § 269. т. 2. тразки, не моше се уравњавати заклетви и према томе да ту оскудеоа овај бптпи елфмепат за доло кривоклества. Противпо овоме г. Ценпћ код § 269, т. 2. узима као и наша судска иракса, али не каже зашто је то тако. м ) Тако Биндинг с 121, Олсхаузен код § 155. н. 4; противно Хелшнер II 917, који тражи и материјалних веза, а и немачка судска пракса.

Ово може бити само онда кад је то законом допуштено, а на сваки начин могло би се доиустити само за она збића, о којима је дотични службеник према природи свога звања позван да води рачуна, а нарочито кад су се она догодила у вромену и месту вршоња његове службе. Узимамо овај пример: жапдарм је био на стражи и тада је видео, када је пзвеспо :тице ту учинило какву противзакону радњу. 26 ) Проширивање употребе овога уверења, не би било за препоруку, јер је службепа заклетва великога обима. Међу тим пи иначе пема разлога да се извесан свсдок по правилу не заклиње само за то, што је он случајно какав званичник или чиновник. У опште за модалитете овде пзложеие (предвиђене у § 269. с.кз. и § 155. н.к.з.) правило је да ће се они, као пзузетак, моћи употребити само онда, када је то допуштено процесуалним законима. Унотреба ових уверења, с позивањем на раније ноложену заклетву, важи само за исказе, предвиђене у проиисима § § 266. и 267. казн. зак. (или § § 153. и 154. нем. казн. зак.) и само у томе случају она би могла бити објекат кривоклетсгва. Сва ова уверења морају се; дати лично, а и овде је све једно у кривично-иравном погледу. да ли су противно дотичноме нропису ова уверења дата писмено место усмено или обратно. 21 ). 11^Ј&2ЈИи»"-утињен пред влашћу. У битне елементе деликта снада на сваки начин и исказ учињен прод влашћу, али не и сваки такав исказ, већ само извесна врста исказа. Ти су искази означени у казненом законику и то §§ 266. и 267. с.к.з. и § 153 и 154. нем. каз. зак. Ту спадају: а) Искази парничара у цивилноме процесу, пред судом, које могу бити предмет понуђене или враћеие заклетве. (в. §§ 281, 282, 283, и 284 грађ. суд. пост). б) Искази париичара иред судом у цпвилиоме процесу, који могу бстти објекат заклетве, паложене од суда. Ови искази могу бити само такви, усљед којих се дотичноме парпичару налаже, односно досуђује, која од заклетвп, предви1)вних у процесуалном праву, као. допуњујућа, вредност опредељујућа и откривајућа заклетва (§ § 291, 292, 294 п 296. грађ. суд. поступка). в) Пскази сведока и вештака, било то у цивидном или у кривичном процесу и у опппе искази лица у кривичном поступку, која имају дужност да истину нокажу и па исказ се закуну (в. § § 55, 56, 89 и 112 крив. суд. пост. и § § 208, 234, 246 и 259 грађ, суд. пост.), Ова лица у кривичном поступању могу бити, сем сведока и вештака, још и приватни тужиоци, који се у извесном иогледу уподобљавају сведоцима' 28 ) (§§ 116,

2в ) Ценић коД § 269. '■") Олсхаузен код § 155. н 1. 28 ) Овде нам згодно долази да учинимо једно упоређеље између §§ 153 и 154 нем. каз. зак. и §§206 и 267 нашег каз. законика.