Полицијски гласник

СТРАНА 390

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 47

код суда општинског налази кауци.ја аа садањи закуп исте механе; 2. што је одбор издао под закуп онштинску механу лицу које на дан лицитације није ни било лицитант, те тиме се огрешио о услове лицитације, које је сам прописао, јер -гамо стоји, да, ће се закуп издати највећем понуђачу, и да се накнадне понуде неће узимати у обзир. Начелник срески налазећи да по т-ч. 3. чл. 86. закона о општипама, општински одбор има право и дужност да коначно одобрава давање под закуп општинских добара, разуме се како је ио општинске интересе најбоље. ту је одлуку као правилпу одобрио, и вратио предмет суду с тим, да са закупцем Наумом Ђорђевићем закључи и потврди уговор о закупу. Противу овог решења начелника с-реза врачарског, СераФим је изјавио жалбу Државном Савету, налазећи да исто не одговара закону са ових разлога: 1. Начелник срески требао је ову одлуку одбора да ионишти у смиолу чл. 146. закона о општинама. јер је њоме очигледно поништен закон, а сем тога одбор није могао да гааи услове лицитације, и није могао да изда механу оном лицу, које није ни било лицитант; 2. Начелник срески погрешно тврди, да одбор има право и дужност. да у смислу тач. 3. чл. 86. закона о општинама коначно решава о издавању општинскнх добара под закуп. јер кад би се то тако разумело, дошло би се до тога, да би одбор често пута био у могућности , да врши незаконитости. 3. што је одбор, доневши једну такву одлуку, очито погазио једну ранију своју одлуку, јер је казао, да се накнадне нонуде неће. примати , и да ће се закуп уступити по.нуђачу највеће цене на самој лицптацији. Државни Савет одбацио је ову жалбу као неумесну, налазећи да су жалбени наводи. без вредности. Одлука од 13. октобра 1906. године Бр. 6778, Један случај о наплати дућаиске аренде по закону о сеоским дуђанима. Суд опшТине бресничке решење.м својим од 20. јула 1905. године Бр. 1594. распоредио је Рајици Н., из Бреснице, као' другом сеоском дућанџији, дућанску аренду за 1905. гбдину у 150 динара. По изјављеној жалби, решење општинског суда одобрио је начелник среза љубићског, а репшње овога начелство округа рудничког. Противу овогрешења начелства окружног, Рајица се жалио Министру Унутрашњих Дела, и Министар је решењем својим од 7. маја 1906. године ПБр. 9646. одббрио решење начелства, с тим, да жалитељ Рајица може, ако хоће, путем спора код надлелшог суда тражити, да му се ова аренда, коју ће му општина наплатити, В11ати, акб налази, да му је неумесно наплаћена. У жалби, изјављеној Државном Савету. жалителз Рајица је навео, да ре-

шење Министра Унутрашњих Дела не одговара закону с тога, што је њиме одобрена неправплна радња полицијске власти, а овим решењ° општинског суда, који као ненадлежан, није могао ни да га осуди на плаћање аренде; у толико пре још, што његов дућан, са монополисаним артиклима у малој количини, и не подлежи плаћању аренде. Државни Савет нашао је, да је ожалбено решење Министрово, из разлога у њему изложених, правилно и на закону основано. С тога је одлуком својом од 27. октобра 1906. године Бр. 7147. одбацио жалбу као неумесну. Ко држи какво спорно имање, на основу тапије судске 10 година, јачи је у праву од оиог, који ка то имање полаже право на основу пресуде судске. Миленко Ј., из Трнаваца, поднео је 22. децембра 1903. године власти ореза зајечарског на извршење пренис пресудс првостепеног суда црноречког од 4. септембра 1885. године № 5664., па је тражио, да се по тој пресуди одузме и њему преда оно земљиште, које му је Урош М. из Вражогрнаца заузео својом јаругом. У тој цељи, среска власт је изашла на лице места да пресуду изврши; али је није могла изврпшти, за то, што спорно земљиште ужива Радисав М., из Трнаваца, по праву куповине од Уроша М., из Вражогрнаца, а по тапији потврђеној код првостепгног зајечарског суда 3. децембра 1893. године Бр. 6769., већ је, ценећи две јавне исправе, које говоре о својини, и које су по правном дејству потпуво једнаке, наглла, да је Радисав М. у јачем праву, јер је његова исправа по датуму судске потврде доцнија. па је с тога решењем својим од 11. августа 1904. године № 15989. упутила молиоца Миленка Ј. надлежном суду, да се по овом предмету обрати, пошто се пресуда не може извршити. По жалби Миленковој, ово је решење поништило начелство округа тимочког, налазећи, да разлози среске власти нису на закону основани, јер је Миленко у јачем праву, пошто има пресуду судску, којом му је ово право досуђено, чија се важност не може потрти поднетом тапијом. Усвајајући ове примедбе, среска власт је позвала Радисава М., па кад му је саопштила ове примедбе, он је на протоколу од 22. јануара 1905. године Бр. 1011. изјавио: ако му се спорно земљиште одузме, престаће воденица да ради ; даље изјавио је: да је од дана потврде тапије — од 3. децембра 1893. године — постао прави господар тога земљишта и да га од тога дана нико није узнемиравао све до 5. августа 1904. год. Па како је до тога дана прошло више од 10 година, како ово земљиште ужива. то је се позвао и на застарелост. Ценећи ове наводе држаоца и уживаоца спорног имања Радисава, и узимајући да је спорно имање и путем застарелости прешло у његову својину (§ 929. грађанског законај, среска власт је нашла, да је Радисав М. у јачем праву од молиоца Миленка, па је с тога, на основу

§ § 292. и 299. грађанског закона и расписа Министра Унутрашњих Дела од 12. јуна 1891. године ПБр. 9402., решењем својим од 22. јануара 1905. год. Бр. 1011. упутила Миленка Ј. да се противу онога, кога за одговорног сматра, обрати са тужбом надлежном грађанском суду. Ово решење одобрило је начелство округа тимочког, а решење овога Министар Унутрашњих Дела својим решењем од 4. јула 190.5. године ПБр. 16229. По изјављеној жалби, Државни Савет је нашао, да је ожалбено решење Министрово, из разлога у н.ему изложених, саобразно закону. С тога је одлуком својом од 27. октобра 1906. године Бр. 7150. одбацио жалбу као неумесну. м. в.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине балајничке, актом својим од 20. октобра ове год. Бр. 1271. пита: „Част је суду умолитн уредништво, да у своме наредном броју изволи суд известити о том^: може ли суд и одбор досуду по пресудама општинским, за учињену штету на ошптинском имању, у корист општинске касе, по молби опростити 0.суђеном, док још осуда није наплаћена, и ако може то по коме закону?« — На ово питање одговарамо: Из самога питања не види се, каква је ово досуда, да ли накнада штете, учињена на општинском пмању, или је то новчана казна, која се наплаћује по III части кривичнога закона. Јер. ако би ово била само накнада штете. учињене на имању општинском, онда би се још и могло признати право суду и одс.ору, да се у име општине могу одрећи ове досуде по тач. 12. чл. 86. закона о општинама, изједначавајући ову досуду са општипском покретношћу, ако наравно за све ово има оправданих разлога; али ако је ово новчана казна, коју суд паплаћује у смислу § 313. кривичнога закона или специјалних закона, онда се то не може опростити, јер се такви случајеви не могу изједначити са обичним отуђивањем општинске имовине, ио што се у облику казне јављају као заштита ширих интереса, а не само општинских. II. Суд оиштине лесковачке, у срезу зајечарСком, актом својим од 16. августа ове год. Бр. 875., који је поновљен и актом од 23. октобра ове год. Бр. 1134. пита: „Пресудом ово опглтинског суда од 28. јула ове године Бр. 615, каж,њен је Ј. М. са нет дана затвора, у смислу § 357. тач. 1. каз. зак. што је играјући у колу, ударио тојагом (штапом) извесну девојку, и ова је пресуда пзстала извршном, јерније било жалбе. Приликом испита сведока по бвоме делу доказано је, да је тужитељица прво ударила шамар осуђеном, па је тада он њу ударио тојагом, али како он у своме