Полицијски гласник

БРОЈ 61. и 52.

У БЕОГРАДУ ПОНЕДЕЉНИК 25. ДЕЦЕМБРА 1906.

ГОДИНА II.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 0Ј1УЖБЕНИ ЛИСТ МИНИПТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА .ПОДИиИЈСКИ ГЛЛОИИК" издази једанпух, а прома потрсби и пише пута педељно. Претплата се полаже у папред, и то најмање за пола године код свију полидијских власти и изиоси: 20 дипара на годину за државна п општинска падлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 дпнара годпшње За ипостранство: годишње 24, полугодишње 12 дипара у злату. Поједипи бројеви „Полицнјског Гласника" не продају се. Рукописп со пе враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО Указом Њоговога Воличанства Краља ГТетра I., на предлог Министра унутрашњих дела, одобрено је решоње Државног Савета од I. децембра ове године Бр. 8065. које гласи: Одобрава се Министру унутрашњих дела/ да на оправку бољевачке болнице по ревидисаном и одобреном предрачуну може утрошити 2332-54 динара и овај издатак ставити на терет партије Бр. 168. санитетског буџета за ову 1906. годину предвиђене за оправке и доправке болница и болничких зграда. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 8. доцембра 1906. г. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО

Његово Величанство Краљ Нетар I., на предлог Министра унутрашњих дела, а на основу члана 51. Устава земаљског, у путу милости ослободило је: Милку жену Петронија Лучића, из Гачовића, од казне шесто-дневног затвора, на коју је осуђена пресудом начелника среза црногорског, од 3. августа ове године Бр. 6184., за дело из тачке 1. § 375. кривичног закова. Из канцеларије Министарства унутрашњих дола, 9. децембра 1906. г. у Београду.

Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а па основу члана 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је рошење Државног Савета од 28. новембра. 1906. године Бр. 7965, донето на основу тачке 9. члана 144. Устава земаљског, које гласи: да се Петар Путник, инжињер овдашњи, родом из Сентомаша у Аустро-Угарокој и там. поданик. по молби својој прими у орпско поданство изузетно од § 44. грађ. закона, пошто је поднео уредан отпуст из свог досадањег поданства. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 9. децембра 1906. г. у Београду.

ПРИМЕРИ СТАРОГ СРПСКОГ ПРАВОСШ (СИРШЕТАК) 7. Изазвано убијство. Стеван Јовановић из Претока нахијо Крагујевачке, одсљени син Јованов, пусти у зајодничку ливаду суседова коња. Отац му се наљути и удари га коцем по глави. ОшамуКен поведе се Стеван, али се посло неколико тронутака освести, и врати оцу ударац истим начином, од чега он умре после три часа. Пресудама од 10. децембра 1828.године № 22. »Сматрајући дакле СудНародни важност кривице отцеубијце безумишљеног СтеФана Јовановића, његово добро и отчево у селу и са сваким рђаво (владање и поступ, није могао окривити га смертију за смерт, хотја отцоубијство и заслужује ужасњејишег и жестоког наказанија. Зашто ? Зато —- што је његовог отца владање и поотуп истог с њиме већ нееносан био, а повод је он први убијству дао, јер је сина својег, као што је горе наведено, с колцем ударивши онесвестио био. У закљученије свега чега, по дугом размишлепију и содржанију мисли, Рјешио јо Суд Народни : да именовани Стеван Јовановнћ, у два јутра ио 50. штагт по телу прстрпи. Потом да се кући отпусти ову надгледа и подиже, без присуствија којег морала бн пасти у совершоно разрушеније, из тог призренија што ппкакове мужске снаге около ње радити не има. с( 8. Убијство у дечијој свађи. Иантелија Живковић из Рубрибрезе нахије Ваљевске, у завади због бритве и ножића. убоде ножићем у слабину Јелисија Ивановића, и он умре пооле 24 часа. Пресуда Народног Суда од 13. августа 1828. године. № 11. »Сматрајући Суд Народни и т. д. и премда заслужује смертну

казн, ништа мање опомињући се Иантелијни млади година и на несовершени његов возраст, с једне стране одбијајући му на јединствено (?); а с друге пак взирајући на прошеније отца и матере погибшег Јелисија, којп Иантелију живот драговољно опрашчају, и просе да се Пантелија смертију но накаже — Рјешава: да се Иантелија, кромје досада претрпљеног апса, још у два јутра с 25. штапа казни, и 70. гроша отцу погибшег Јелесија, за учињени трошак да положи, а по том да се отпусти кући својој.« 9. Убијство у јарости ПРВИ ПРИМЕР Михаило Чорла из Старог Трстеника нахије Пожешке врскао. Сељани га често задиркиваху, изговарајући »вр <( »вр" ; и не престајаху са шалом ни после његово озбиљне претње, да ће потсмевача убити из пушке. Једног дана стане га дирати неки Станимир из села Оџака, незнајућп за његову претњу ; и он га због тога удари шаком по врату. Станимир му врати ударац косом по глави, што Михаила наљути те му скреше пиштољ у прси, и убије га. Пре 25. година убио старијег брата, у оумњи да живи са њоговом женом, што лије доказано. Пресуда од 12. сеатембра 1828. године Л; 15. »Сматрајући дакле Суд Народни ово богомерско над Станимиром произведено самовољно убијство, и разсуждавајући о оном, да не само што је пре1)е 25. година, за само једно голо подозреније брата свог батином као скота убио; но и садашњег убијства избећи могао је, које нехотјевши учинити но узвјеробразивши се, немислећи на наказаније које га по слову Евангелске истине постићи мора »ашче убијеши убијен будеши," Стапимира убити пакусио се јест, Рјешава: да ое Михаило Чорла из пушака убије, а потом о конопцу објеси, где труп његов близ друма на углед народу за седам дапа да виеи; а потом да се скине и на истом мјесту, гди је повјешен био, да се закопа."