Полицијски гласник

БРОЈ 17

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 1:И)

жају. Никад нисам био мекушац, али ми је орце задрхтало при помисли да ће ме убити ти дикљаци, Да је била бар отворена, часна борба, већ овако да ме нестане без трага и гласа, услед једне непромишљено исказане речи. Штајнерт ућута за неки тренутак и обриса са чела грашке зноја. — Верујте, господо, то' су били уж.асни часови. И ако су се сви злочинци нредали пићу и картању, ипак ми је одлазак или бегство било немогуће; гостионичар се био наслонио на келнерај и сваког тренутка је био готов да ми једним скоком приђе и убије ме. Колико сам дуго седео нисам ни приметио. Крчма се постепено празнила, док најзад не остадоше два друга, необично груба изгледа. Изгледа да су очекивали неку заповест од мајстора, па су ночели већ бивати пестрпељиви. — Како стоји са овим ? Хоћемо ли да учинимо крај ? угшташе шапућући. — Торњајте се напоље, ја ћу сам свршити с њиме, одговори им гостионичар намрштено и заповеднички им покаже врата, те се обојица удаљише. Пошто је добро закл.учао врата при))е мени. — Сад смо сами, очи у очи. Хоћеш ли покушавати да ми се опиреш. Иогледам испитивачки његов дивовски стас, раздрљене, мускулозне руке и признадох у себи, да-бих и у овој јединачној борби морао подлећи. — На што ? Жив нећу изаћи напоље, па да ме тамо причекају и премлате твоји лопови, као каквога пса; не то нећу доиустити. — Је л' то сва твоја храброст? подсмевао ми се он. — Учини ми задовољство и учини једном крај! — Али ја нећу, рече он потмуло. Ја га погледах зачуђено. — Зар те нисам до сада штитио ? Гром и пакао, нисам ја баш обичан убица? —• Иа онда ме иустите да идем. —• Кад бих био будала, насмеја се он. Кроз један сат имао бих на вратима сву иолицију. — Свакако. То ми налаже дужност. —• Ти би ме издао и ако ти поклањам живот ? — Морао бих! Зар би ти друкчије радио ? — Онда мораш умрети! — Иа ти већ видиш да ја храбро гледам смрти у очи. Цј — Е, а ја то нећу! узвикну он и пркосно удар^! песницом о сто. Зашто си морао баш ти доћи ? Другога бих са свим хладнокрвно убио. Али ти — ти си права битанга. — Хвала на комплименту! — Кушуј и пусти мене да. говорим. За тим привуче једну столицу, спусти се на њу и главу зари у обе шаке. — Сит сам, потпуно сит! Веруј ми, ово је псећи живот! Кратко и јасно, хтео

бих да још једном постанем честит чонек. Закуни ми ое, да ћеш ћутати. Ла се збуних. Треба ли да пристанем? У том случају бићу слободан. —• Хм, ту бих се имао промислити, одговорих му ја благо. Питање је само, шта ти мени нудиш за то ? То је била одсудна борба. коју сам. тада водио. — Ето ти прстена закојим си жудео, и метну прстен на сто. — И све Голдшмидове јувеле? — Ти си луд ? упита он као помаман. — Друкчије не иде. Ја хоћу и овоју част да очувам. Где је прстен ту морају бити и јувеле. Он се дубоко замисли. — Добро, даћу ти и њих. Ходи, да ти покажем где су сакривене. Узе једну лампу и заповеди ми да иођем с њим. — Куда? упитах ја устежући ое. — Можда ми не верујеш? одговори ми он болећивим гласом. Ходи само ја ћу ићи напред. Пођосмо кроз неке тајанствене ходнике, и код једне мале удол,ине стадосмо. — Ту лежи оно ђубре! Једино убиство, и то из освете за част своје кћери. Без једне речи продужисмо даље идење. Код једних гвоздених окованих врата стадосмо. и њих отвори. —- Ту је сав стареж! Дуго сам, запањен гледао у силно богасТВо. Велики ормани били су препуни сваковрсних адиђара. Од најобичнијег зла,тног прстеиа, до блескавог брилијанта неописане вредности. Већ нисам могао гледати, те сам морао зажмурети. Вратисмо се понова горе, — Колико си ми јада и чемера показао ! рекох ја уздишући. — А колико тек проклетства, додаде он 1'орко. Хоћеш ли да пристанеш на мој гредлог ? — За двадесет и четири сата, хоћу ! — То је мало! За то време не могу далеко отићи. — Мењати не могу, јер ћу иначе наћи празно гњездо. Више ми ништа није одговорио, већ ме одведе у једну собу и отиде да спава. Мира нисам могао наћи. На све сам мислио и најзад се решио, да свој живот што скупље продам. Рано у јутру дошао је опет к мени у собу. — Ходи, време је! Нека буде како си ти хтео. Оданух душом и приђох отвореним вратима, али морадох устукнути натраг. Преда мном су стајале две грубе људескаре и препречиле ми пут. — Шта ћете овде ? ослови их гостионичар. — Хоћемо да испратимо овога. — Одмах се вуците кући грмну им мајстор. Изгледало је да су се један моменат устезали, али ипак одоше, шкрипећи зубима. — Хтели су да ти смрсе конце, објасни ми он. Овде, у том извиканом крају, не би за тобом нико закукао, нестало би те, као да те никада пије ни било. После дужег идења стигосмо у једаи предео где је било становништва, и ја се онда обратим њему: — Тако, сад можеш ићи својим путем, — Не, хоћу да знам где станујеш. Поред мене нрође један полицајац и мало ми олакну. Са њим у друштву могао сам се надати да ћу моћи савладати одвратнога гостионичара, али ме од тога уздржа осећај захвалности. Иред својим хотелом застадох. — Хоћеш ли одржати своју реч ? — За двадесет четири сата сигурно. — Добро, ГГази само да се не иредомислиш, јер ћеш бити под стражом. Или мислиш, да не могу дапогодим твоје мисли? Откри мало горњи капут и показа ми да видим кратак, ошгар мач. — То ће ти бити по сред срца, ако ма и најмање пгга покушаш, рече ми намрштено. Пребледео устукнем натраг. Дакле Два пута сам се извукао од сигурне смрти — Добро, иди ! рекох ја дрхтећим гласом. Ћутаћу, јер си човечно поступао са, мном. За то ти хвала и желим ти свако добро. — Беомислица! рече он скоро презриво. Што сам чинио био сам дужап себи, а не теби. По том се брзим кораком удаљи. —• Тако, моја господо, то је моја историја, и надам се да сам дао доказа, да и међу зликовцима има часнихљуди, заврши Штајнерт и управи поглед на пуковника, — Слажем се, драги Штајнерте. II ако је био тако велики и окорели зликовац, ипак је имао у себи части. — А како се завршила та авантура? упиташе други. — Гостионичар је побегао. Још пре поноћи посетио сам то зликовачко гњездо и ове сам их похапсио. Били су нешто похарали, те су баш почели да деле плен. Истина да су се после граФ и Голдшмид показали врло предусретљиви, али ја не бих ни за какве новце ножелео да још једном проживим онакву страховиту ноћ. са немачкога Д. В. Бакић.

ПОУКЕ И УПУТИ

Поравнање закључено између парничара има силу нзвршне пресуде у односу између њих, али не и према трећим лицима. По наређењу смедеревског првостепеног суда од 15. Фебруара 1896. год. Бр. 3415 пописана је и отављена забрана на покретност Вукашина М. Ц. опанчара из Смедерева за рачун Акексе II. из Смедерева и предата на чување Марији, кКери Алексиној, а жени Вукашииовој.