Полицијски гласник
СТРАНА 130
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БРОЈ 17
говори ништа ; тако се исто ни из осталих извора не види јасно, да ли је било правих сведока, сем што се то посредним путем може извести из једног места Дечанске Хрисовуље. То место гласи: „и паки заклииају и запрештају, где љубо се пре људије пандократови или пред краљем, или пред архијепиокопом, или пред епископом, или о духовном, или о прочих судех, никоје глобе да ие узима краљ ни архијепископ, ни јепископ, ни печати, ни руке, ни иослуха, ни одбоја, но все да је игуману, а епископу духовно.« 27 ) Послух значи сведока и таксу за сведока. 28 ]. Па како се из овога иавода види, да је иослух, т. ј. такса за сведока искључиво припадала игуману, то значи да су се сведоци употребљавали као доказно срество. Из сачуваиих примера суђења пред дубровачким судијама сасвим се .јасно види употреба сведока. Навешћемо два иримера, од којих. ирви представља овакав случај. Судије колоније дубровачке у Древима јављају у Дубровник како су повели истрагу по тужби Јурија Брајановића против неке жеие, што га је вређала и псовала 1442 године. У извештају веле, да су испитана четири сведока : Никола Ивановић, Радован Продалић, Вукац КуНица и Никола Брајуновић, који су својим сведоџбама потврдили, да су чули кад је оптужена псовала Ј. Брајановића додајући, да је и овај њој одвраћао исте речи.' 2В ) — Други пример је тако исто из прве половине XV столећа. У мају 1426 године писао је Дубровчанин Милохња Радивчић и тужио је дубровачком суду Степка Муршића због тога, што је Мидохњки момак побегао из његове куће и добегао Степку. Милохња је дошао нред кућу Степкову и рекао му: »Степо не право дл ми момка држиш у куће своји, ја имам с њим разлог, пусти ми момка. с( Али га Степко на те речи почне псовати и бити тако, да му је разбио главу и пребио руку. Милохња се у својој тужби позива на два Дубровчанина као сведоке, који су видели све ово. Помиње се даље, да је суд, сатављен из три Дубровчанина, имао да пресуди ову ствар у Приштини. 30 ) Оба су примера из XV столећа, дакле из времена кад је у Дубровнику био у снази рационални доказни систем. Други је случај пресуђен у Приштини и неоумњиво је, да је се и пред српским судовима на овај начин утврђивала кривична одговорност оптужених. Друго рационално доказно срество биле су исираве. Под исправом се у највише случајева разумевало владалачко иисмо, којим је некоме нешто дато или наређено. Овамо су долазиле и приватне исправе, међу којима се нарочито помињу тестаменти и писмена о депозитима. 0 царевом писму као доказу у споровима за међе и за земљу говори чл. 79 Законика, који би данашњим језиком овако гласило: »а што се села међу собом криве за међе и за земљу, да ишту судом светога краља од времена смрти његове. Ако би ко изнео даровно писмо царево и рекао »Дао ми је господин цар онако како је мој друг пређе држао," да се учини ио царевом иисму, кад га изнесе, и да га држи и даље, осим ако је црквено.« 81 ) Други један извор показује тако исто употребу писма као доказа у Кривичном Пос.тупку. Ту се вели, да је 30 априла 1410 године писано из Дубровника војводи Вукосаву и Љубиши, да ће Рахца . Борштшћа задржати у тамници, док год не да јемце: а што га аравда обори иисмом или сведоџбом или иоротом да гој оирави и илати.«'") - 1 ) МилојевиИ, Дечанске Хриоовуље 135. 28 ) Ст. Нов -Аковић, Душанов Законик 167— 168. - 9 ) Споиеник Орпске Академије 11 (1892) 82. 30 ) Сиоменик Српске Академије 11 (1892) 76. 3| ) Ст. НоваковиЛ, Душанов Законик 193. 32 ) М. Пуцић, Споменици С'1>рбеки I (1858) 100.
6. Признање. И признање је служило као доказно срество у старом Српском Праву, Сасвим је природно да се прро гледало на то, има ли признања, и тек кад овога иије било, приступало се осталим доказним срествима. Само се признање није узимало онако, као што је то случај у данашњем кривичном иоступку. На име, суд... није оцењивао његову истиност, него је сматрао да је кривица потпуно доказана, чим је оно учињено. Овакво схватање признања била је последица неразликовања Кривичног од Грађанског По-ступка. Да је признање служило као дока.з, показује овај пример. Требињски властелин Вукосав Кобиљачић писао је у марту 1413 године кнезу дуоровачком због крађе, коју, су његови људи учинили на земљишту дубровачком. Неком дубровачком сељаку, Прибоју Обрадовићу, биле су јуна 1412 покрађене неке ствари. У септембру исте године јавио је Прибоје дубровачком суду, да је пронашао ко му је украо ствари и да су то неки сељаци Вукосава Кобиљачића из Требиња. Дубровачки суд је интервенисао код Кобиљачића и 8 марта 1413 одговара овај, да је лопове похватао, да су они аризнали кривицу, и да су се намирили с Прибојем. 33 ) Признање се од оптуженог није изнуђавало; зависило је од његове воље, хоће ли признати или не. Божији суд и остала доказна срества употребљавана су радије. Душанов Законик апсолутно не зна за тортуру. Код јужно-далматинских варошких права било је опет сасвим обратно. Она, услед утицаја из Италије, нису знала у ово време за божији суд, али су знала за тортуру као срество за добијање признања. 34 ) Употреба тортуре у Дубровнику види се и из овог примера. У марту 1443 ишла је нека жена Будна са својом сусетком Марушом из Дубровника у Шумет. Уз пут нападну их пет Ллуди и одузму Будни све ствари а Марушу повреде иожем. Власти су уватиле четири човека преко границе, који су могли бити разбојници. Жене су познале једнога и суд га је подвргао тортури, али он није признао. И осталу тројицу еу мучили, но ни они нису признали. 85 ) II. У обновљеној српској драсави. 1. С губитЕОм државне самосталности Срби су изгубили и своје законодавство, и то баш у времену кад је требало највише да се развија. Турским завојеванЈем не само да је пресечено даље напредовање, него је уништено и оно, што је дотле било подигнуто. За све то време на место српског дошло је турско законодавство. Овај прекид у историји српског Кривичног Поступка био је толико дуг, да су се све старе правне установе морале и заборавити, а са обновљењем српске државе налазимо само у обичајима, у правној свеоти народа, сачуване поједине институције старог законодавђтва, које су преживеле дуго ропство и опет се појавиле у слободној Србији. Нарочито су нека доказна срества била у на,родним обичајима сачувана, и вредела су као таква пред судовима и после ослобођења, али само још за кратко време, јер се погледи данашњег времена ниоу мог.ли с њима помирити. Ослободивши се од Турака, Србија је у многоме личила на старе примитивне пароде. Почетком XIX столећа она, је била земља без културе, без државног уређења, без разлике међу њеним држављанима, без икаквог законодавства, а о утицају цркве није могло бити ни речи. Па ипак никако није ово лнадило, да је законодавство морало паставити рнде, где
33 ) Споменик Срн. Академије II (1 892) 83. 81 ) С. Лгескк, Агећју 22 (1900) 1 69. 35 ) Сггоменик Срнеке Академије- I I (1892) 84.
#