Полицијски гласник

СТРАНА 162

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 20

једним поузданим доказом, као признањем или сведорбама сведока, а сумња је још увек остајала на њему, то је он у том случају своју невиност потпуно доказивао јемством других људи, да он није извршио кривично дело за које се оптужује. Лемство су по правилу давали кметови онога села одакле је оптужени, и тврдили су, да је оптужени, како га они познају честит човек и да није извршио кривично дело за које се оптужује. Употребу јемства као доказа јасно показују два случаја из Карађор1)ввог деловодног протокола, које ћемо навести. Први је од 15 марта 1813 № 1200 и гласи: »Писато кнезу Вићентију Петровићу, да пошље Саву из ИваНче везанога под тврдом стражом, који је убио воденичара у истому еелу, да га пошље овамо у Тополу, и да попише имена кметова, који су се подјемчили, да Максим топџија није био у овоме делу са Савом, и да јави где је био у оно време, када је воденичар погинуо, ако се кметови не подјемче и њега да пошље." Други је случај од 26 јуна 1813 год. № 1658: »Писато војводи Милошу Обреновићу, како су дошла сва четири кмета, која је он послао по препоруки нашој, и ми смо их пОслали у Совет да се подјемче за она три апсеника, који се доле у апсу находе, и после да се одпусте.® Сем јемства кметова могло је бити још јемства један за другог. То се вршило на тај начин, што су се сељани села састајали с кметовима на једном месту и ту је сваки за себс имао да пађе јемца да он није учинилац дела, које је предмет истраге, а онај, за кога не би нико од његових сељана хтео јамчити, сматра се за учиниоца дела. Овај начин јемства види се из овога случаја шабачког магистрата од 15 Фебруара 1811 године: »Дошао к суду Павле Чаркапшћ из Прњавора и тужи се да му је украдена женска каница и подбрадњак и на њима, 59 гроша и 18 пара. И он жали на Анђелију ћер Јевте терзије из Прњавора. Тако ми смо призвали кметове и сељаке, и како смо најбоље знали испитивали. Но они сви један за другог појемчише се развје за кћер Јевте терзије Ангелију. Но отац Ангелинин Јевто за своју кћор закле се •рормално«. 28 ) Јемци, иа били они кметови или нс, покадшто су морали на своје исказе и заклетву полагати, само поред свега тога они нису били сведоци у правом смислу те речи, јер они кису саопштавали суду овоја чулна опажања о извесним чињеницама, него су на' оонову личног познавања оптуженог и његовог дотадањег живота тврдили, да он није извршио дотично кривично дело. Ово доказно срество било је у примени све докле нису била донета доказна правила, па чак и после њих има примера о ослобођењу оптужених иа основу јемства кметова, као што показује пресуда пожаревачког магистрата од 30 марта 1894 бр. 913. м ) Ово је знак, да се јемство радо употребљавало за доказ невиности оптуженог у времену док је иоступак био законски неуређен и док је од суда зависило која ће доказна срества употребљавати. После доказних правила од 1842, а нарочито после расписа Апелационг Суда од 16 септембра 1844,. његова примена као доказа била је у многоме умањена и сведена само на с.лучај крађе", као што то наређује уредба о кажњењу крадљивца и лопова од 22 маја 1845 године, чија т. 2 гласи : »гди онај, на кога је сумња пала, лоповлук не призна, а не покажу се против њега такова доказатељства, да би га по исгима и без његовог признања суд могао осудити, у том случају да се оптужени не пушта у

• 28 ) Гласник II од. Протокол"Шабач. Магистрата 174 Лг 716; тако исто Л» 622, 234, 486 и др. г9 ) Ст. МаксимовиА, Суђеља у кнежев. Србији 167 бр. 307.

слободу, но тек на јемство добрих и честитих сажител»а и.егови, и са знањем надлежне полициске власти.« (Збор. III 48). Значи, да у свима другим случајевима оптуженом није више било потребно јемство за доказ невиности, ако би противу њега поотојала само сумња да је извршио кривично доло за које се оптужује. 4. Признање. Признање је сматрано као најпоузданије и најбоље доказно срество, којим се може утврдити кривична одговорност оптуженог. Да је одиста тако, најбољи је доказ то, што су се сви остали докази, а нарочито заклетва, свод и јемство, могли употребити тек у оскудици признања. Има пуно доказа, да у овом периоду суду није било свеједно, хоће ли оптужени признати или пе, него је баш на против гледао на нрвом месту да дође до признања, па је тек у оскудици овога приступано осталима. Рапије је речено, да овај период нема уређеног доказног сиетема, нити оу за доказна орества, која су се већ употребљавала, постојала нарочита законска правила. То је валсило и за признање. Да би признање могло послужити као доказ морало је бити истинито, а истинитоот његову оцењивао је суд не по каквим унапред утврђеним правилима, већ по сло^ бодном личном нахођењу. Према томе, признањем се добијала материјалиа а не Формална истииа. Како су судови испитивали истинитост признања види се из причања Ј. Вуича у његовом »Путешеотвију по Сербији," где он на једном месту вели, кад оптужени призна кривично дело за које се оптужује, »то ои опет после три дана изведе се на суд и чрез секретара публично, у присуству целога суда, пита се припознаје ли он свој грех илИ ие припознаје, да није ли се он пређе три дана при познанију његовог греха што год уилашио, забунио или у какво замешателство совесги и памети дошао«. 3 ) —■ Сем овога, за важност признања тражило се, да је учињено слободно, а не ,да је оно резултат мучења или иретње. Ово потврђују много забране тортуре; тако наредбом Великог Народног Суда од 18 маја 1828 бр. 252 упућени су магистрати »да кривце и подозрителне људе не принуђавају батинама и мученијем, да кривицу своју признају, но точним и иојединим сверху оних испитом и речима, дужни су онакове донде доводити, док кривицу своју не призпаду. А који са оваким својим испитивањем кривицу своју не призна, а подозрителап буде, о онаквом суду народњем известије да пошље, и од њега за такав случај наставленије да очекује". 31 ) Уредба кнеза Милоша од 3 марта 1829, којом се прописује цоступак и надлежност судова, у т, 23 наређује: »подозрителног човека, коме би се без довољно доказатељства каква кривица приписивала, и он признао ју иеби, боем и мученијама да ие принуђавају да показано на њега дело призна, но точним и иорјадочним испитима и рјечима дужни су онаквог донде доводити, да би ако је крив, кривицу признао«... 32 ); а чл. 15 устројства окружних судова од 26 јануара 1840 наређује : »окривљеника, кои се под испитом налази, на признаније злочинства или преступленија боем нагонити или на муке метати Судовима забрањује се. <( (Зборн. I 185). Све ово јасио доказује, да ,је иризнање требало да буде истинито, па да може иослулсити као доказ. (настаииће ое) Д-р Бож. В. Марнови*.

30 ) С. К. Задруга: Ј. Вујића, Путешествије по Сербији II 194. 3| ) А. ЈоваиовиА, Приносци 19. 32 ) Праио за 1885, 1 14.