Полицијски гласник

ВРОЈ 20

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 163

О П Ш Т И Н А (НАСТАВАк) ЗаснивајуКи овако општину са луним правом избора чаоника, који припадају општини као чисто самоуправној установи, а за државајући право контроле код избора општинскога особља, које у п])воме реду има да врпга дужности, додељене општини од стране државе и за њен рачун, као што су декари, инжињери а донекле и општински писари; повлачећи јасно обележ.ену разлику између онога, што тиличио обележава општину као самоуправну јединицу и онога што је чини првом адмииистративном јединицом у општем склопу државном ; обезбеђујући свима делегираним пословима правилну Функцију и означујући јасно границе, до којих иде ова пренесена власт, нарочито у просветним, санитетским и полицијским пословима; истичући јасно тежњу, да задржи право контроле за све послове, који не представљају у најужем смислу локалне ицтересе једне општине, него се јављају као општи интерес целине, који улази у област државнога права, законодавац је, по нашем мишљењу, а с обзиром на интелектуалну моћ нашега народа онога времена, дао један добар, па чак може се рећи, и сувремен закон о општинама. Овакав закон, велимо, пружао је могућност, да се општине развијају у самоуправном погледу и правилно и успешно, а да као државне јединице првога реда врше поверене им послове на задовољство и својих грађана и државе, као иадзорне власти. Све је ово могло бити у толико лакше, што им ни овим законом о општинама, ни законима: грађанским судским поступком и полициском уредбом све до 1876. године нису биле наметнуте оволике огромне дузкности судских власти, као данас, нити је наш јавни живот био развијен у овој мери, у којој је сада, те су биле поштеђене од многих послова, којима су данас притиснуте. Овај овакав закон важио је све до 21. марта 1902. год. са прекидом од 25. новембра 1899. год. до 9. маја 1894. год., за које је време важио закон о општинама, донесен - 26. новембра 1889. год. на основу Устава од 1888. године. За време овога трајања извесне његове одредбе мењане су и допуњаване: 8 октобра 1875. год. (збор. 28. стр. 1); 14. јула 1878. год. (збор. 33. стр. 52.); 28. децембра 1879. год. (збор. 35. стр. 48); 11. јула 1884. год. (збор. 40. стр. 167); 24. април*а 5885. год. (збор. 41. стр. 323.) и 21. јула 1898. год. Неке од ових измена имале су задатак да прошире значај ошптинске самоуправе, а неке, опег, да га суже. Тако, изменама чл. 13. од 1875. год. проширено је право збора у томе, што је непосредно на њега пренесен избор председника и кметова, а дотле је то вршено преко повереника; али је изменом члана 14. ово право везано за тај услов, да сваки мора плаћати грађански данак, а по изменама од 1884. још и пун грађански данак, док првобитни текст чл. 14. од од 1866. год. није ово условљавао. Даље, изменама чл. 31. од 1875. укинуто је право државних власти да нрисуствују избору општ. часника, сем случајева кад их суд сам позове, а одузето им је и право одобравања избора ових часника, па је то лренесено на општински одбор. Проширена су, даље, овим изменама од 1875. год. права и суда и одбора, те тако ове измене у опште носе обележје те тежње, да се самоуправа општинска што више прошири. Већ се то не може рећи за оне осгале измене, а специјалне измене пак од 1898. године, носе карактер негирања

општинске самоуправе, јер је њима ударено непосредно на само право изборнога представљања у локалној управи; на име: одузето је грађанима ираво бирања општинских председника, него су за неке вароши и варошице постављани указом, а за. неке варошице и села претписом Министра унутрашњих дела (чл. 23. а и чл. 24). Али укупно, узев, ове измене додиривале су чисто политичку страну општине као установе. у колико је год држава према приликама, у земл>и имала разлога да сво.ј надзор смањи или новећа, али иницијатива општине, за све послове који би припадали њој као чисто самоунравној установи, није никад ни ограничавана ни закидана. Признавајући, овако, да је закон о општинама од 1866. године, пружао могућности, да се општина развија до најширих граница једне самоуправне установе, и да опет одговори свима дужноотима једне државне јединице; да јој је изменама од 1875. године та могућност још и повећана, па да јој томе нису чиниле осетне препреке ни оне остале измене овога закона, ми ипак, на жалост, морамо констатовати: да општине нису одговориле очекивању пи у једном ни у другом погледу. И да нам се ие би рекло, да је ово тврђеше произвољно, ми улиремо прст на поражавајућу оскудицу јавних установа, ко.је би се јављале к-ао дело иницијативе и прегнућа самоуправне власти. Ни честите општинске суднице; ни добри путови и мостови; пи хумане установе за сиротињу, старе и немоћне; ни школе ни цркве; ни болнице ; ни истинске установе за мећусобно помагање и штедњу; ни подизање стручних установа за земљорадњу и шумарство ; ни регулисање потока и река и прокопавање канала; нити осушивање бара и мочари, ништа од свега тога није предузето ни створено у већим размерама. Поједини безуспешни покушаји или незнатне вредности творевине као само да, казују, како се све то могло, али се није хтело или умело створити. Према томе овај период, рачунећи ту чак и време од 25. новембра 1889. год. па до 21. марта 1902. годипе, ништа није измакао од о&ога од 1839. до 1866. године, на чисто самоуправном пољу, наравно узев у обзир и повољније прилике, које су за рад и делање ностојале у овом другом периоду. На пољу, пак, чисто државне установе, општине такође нису дале задовољавајуће резултате, те се у томе онај први период издиже изнад овога. На сваки начин, намеће се питање: чиме се може објаснити тај Факат, да су општине дале овако слабе резултате после онако повољнога закона за њихово развијање, и као једини одговор , који се може дати као оиравдан јесге тај: политика, која се повела у нас од смрти кнеза Михаила, па вођена за све време до иоследњих дана, апсорбовала је цео наш јавни живот, и одвојила свакога од послова на којима је требао да ради и ствара. Сукоб нових идеја са конзервативним подухватио је све нас, и угушио сваки други глас, који је појединачно подизан. С једне су стране ишли захтеви за политичка права народна до најширих граница, управо до негације самога појма о држави, а с друге се стране нриступало грубим и бруталнм мерама, те су тако и невољно потискивани сви они, који би и покушали да се одвоје од политике и предаду пословима, па смо тако остављали за нека боља времена све оно, што је имало и требало да донесе користи друге врсте, и што се није јављало као непосредни резултат жучне борбе коју смо водили. шархавиће се) Димитрије С. КалајџиЋ.