Полицијски гласник

ВРОЈ 23

ПОДИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

услови, који ое траже за потпун доказ, не мора оптуженога осудити, ако није и оам лично уверен о његовој кривичној одговорности; дакле, питање о виности или невиности оптуженог донекле зависи од личног убеђења судије. Све ово јасно доказује § 12, који је превод §-а 260 аустр. кр. п., а нарочито његов други став: »по томе суд, баш да поетоје поједини закоии докази против •оптуж.еног, опет неће моћи обтуженог као кривца осудити, ако он внимателно расудивши о свимз обстојателствима, није довољно убеђен о кривици обвињенога, него му још каква основана сумња остаје; али суду није никако дозвољено у смотрењу важности доказа само нека предповстаљења чинити, те из овога вредност доказа побијати, или и оно обстојатељство за обарајуће сматрати, које по себи ништа не важи, много мање пак мимо садржаја акта еека предпостављења изводити. ((

§ 6. Доказна теорија у дапашњем закоиику о кривичиом иоступку. I. Да би се могло тачно знати која је од доказних теорија заступљена у закону о кривичном поступку од 10 априла 1865, потребпо је укратко изнети историју његова постанка, у колико се то може знати по актима сачуваним у Државној' Архиви ; ово још и стога, што нам његова историја до сад скоро ни мало није била позната. Има знакова по којима се може мислити да су још 1829 год. чињени покушаји за израдом законика о кр. п. Такав се један покушај види из једног акта кнеза Милоша од 30 маја 1829, којим шаље Вуку у Земун једну књигу Наполеонових закона, „да преведе из ње криминал судопроизводства". 1 ) Не зна се шта је с овим било, али је извесно да је све остало само у покушају, ;јер први озбиљнији рад на кодиФикацији налазимо тек 1857, што значи, да га раније није гш било. У 1856 год. радила је комисија на пројекту казненог законика, и на њену представку Савет маја 1856 усмено рвши, да се напоред изради и законик о кривичном поступку, па да се уједаред оба поднесу кнезу на потпис. Тај посао буде поверен Јеврему Грујићу, другом секретару Савета. ГрујиК се претходно обрати и Савету и комисији за израду казиеног законика с извесним питањима односио основе на којој треба радити кривични поступак. Већ под 1 јуном 1857 бр. 1594, Грујић извештава Савет, да је »израдио пројект законика казнителног поступка, (( који садржи увод, у коме су општа »расположења« и »две чести«, од којих прва говори о поступању »у смотрењу злочина и кривични преступљења, а друга о поступању »полицајни преступљења. Цео пројект има осим увода 21 главу и 596 параграФа. 4 ) У овоме пројекту била је заступљења теорија слободног судијског уверења, јер је судија по свој савести и убеђењу, које добије из поднетих доказа, имао да доноси одлуку о виности или невиности оптуженог, а не по каквим унапред тачно одређеним правилима. Шта је с овим пројектом даље било, нисам, и поред најбрижљивијег тражења, могао сазнати, што свакојако значи, да се с њим застало, а продужило рад на изради казненог законика. Политичке промене од 1858 учиниле су, да се пројект од 1857 остави у архиву тако, да каснијим пројектима није послужио ни за основицу. (наставиће се) Д-р Бож. В. МарковиЂ. А ) Држ. Арх. Кнеж. Канц. 1829 год. 2 ) Држ. Арх. Држ. Савет за 1857 год.

О П Ш Т И Н А (НАСТАВАК) Мала опшгина немоћна је да учини ма шта и они који су ,је створили, учинили су грех и према њој самој, и прека држави. Да наша општина није показала, нити може показати какве резултате ма на коме пољу рада, узрок лежи и у томе, што је избор часништва везан само за грађане дотичне општине, а ове пак, нарочито сеоске, не обилују интелигенцијом и иначе способним људима за овај носао, те се у већини на положајима председника, кметова и одборника налазе људи чија је иницијатива безиачајна, и који нису ни у својој ро1 } еној кући и газдинству показали виднога напредовања, а на општинским пословима још мање. Одмах за овим долази и то, што је од наше општине створена политичка установа по превасходству, те се при избору часништва и не гледа на људе, који се својом памећу и усталаштвом за локалне послове и потребе општине издвајају од других, него се за часнике доводе партизани, како би се обезбедила већина при избору посланика, а у општини имале све повластице, итто их ио нашем општем наопаком схватању државе и њенога живота пружају те месне власти. Партизанство је у тој мери захватило живот Србије, а улога општина у тој партијској борби тако је видпа и од такве пресудне важности. да се о њу отимају скоро све владе и оне реакционарне и оне слободоумније. Одвојити општину од овога, значи вратити је ономе, чему она треба да служи, вратити је себи самом и својим итттересима. Кад су прилике .већ биле тако несретне, те су часници општипски ретко кад били на висини, на којој су требали бити, да, је бар особље општинско, као што су деловође благајници, писари и т. д. одговарало својом интелектуалношћу величини послова, које је имало да носи на својим леђима, али на жалост у већини случајева тога није било. Писар — деловођа ■— општински, који је живот и душа свих послова у општини, како оних чисто самоуправних, тако и оних, који су општини поверени од стране државе и за њен рачун, требао је бар, код неписмеиих кметова, да будо рекрутован на други начин, и да буде обезбеђен на други начин. Ми смо важност општинскога писара истицали у тој мери да смо и у улози државнога службеника, и у улози јавнога послепика, не једном устајали и тражили да, се његов положај извиди и регулише у нравцу, који ће га у општини учинити покретачем свега онога, што општини треба да да, живота и полета. Овде ћемо изнети један од својих чланака, штампан баш у овом листу у 1902. години, из којега ће се видети, да смо ми још тада, дакле непосредно иза појаве садашњега закона (I општинама, чинили апел на надлежне, да се положај писара уреди. Ово чинимо тим пре, што је у самоме чланку ближе истакнута улога општинских писара, те ћемо тако избећи понављање онога, што је већ речено, ако би овде изнова описивали све оно, што они раде и имају да раде. Дакле чланак гласи: »Нећемо погрешити ако кажемо, да правила, која важе за појединце, важе скоро дословно и за извеспе установе. Онако исто, као што се у друштву губе извесни људи, који би иначе и својим карактером и својим способностима могли корисно послужити отаџбини, тако су и извесне уста-