Полицијски гласник

ВРОЈ 28

СТРЛНЛ 227

Поред иидожспих дела у току месеца априла извршепо је још у Србији и 24 саиоубисгава и то: у Београду 3, у срезу паљевском 2, у срезу таковском 2, и но I у срезовима: грочанском, космајском, посавском ок]). београдског, колубарском окр. вал>евског,' лесковачком, пеготинском, расинском, деснотовамком, темпићском, бап.ском, азбуковачком, нишавском, љубићском, подунавском, зајечарском, арил>ском, и студеничком. Ова самоубиства извршена су вешањем 11, ватреним оружјем 9, дављењем у води 2, тровак.ем 1. Начин извршења једног самоубиства непознат је, јер је леш иађеп оглодан. Узроци њиховом извршењу леже: у болестц за 8 случајева, у душевном растројству за 5, у жалости за 1, у грижи аавести за 1, у рђавим материјалним ириликама за 1, и у љубомори за 1 случај. За остале случајеве узроци су непознати. Један покушај сажоубиства извршен јеуБеограду, тровањем, због рђавог материјалиог стања. Општи иреглед до сада изложелих дела овакав је:

0 К. 1> У 3 II

Округ београдснп » вал>евски • • » чраи.сии • • • » крагујовачки • 5> крајински • ■ 8 крушоначки • а моравски • • » нишки • • • з, пиротски • • » подрипски • ■ ј , пожаровачки » руднички • ■ » смедеровски Јј, тимочки • • • >;> топлички • • » улшчки • • • » чачански • • Управа града Београ

Свега:

м О ^ 2 ; •2 ^ : I А 8 §! ! 3 « <х>

н ,

о 1

и N

« «

. о

Н 3

аЗ о

* " О и

16 44

Унут

Из капцеларије АнтропОметријско рашњих Дела, 22. јуна 1907. год. АБр

Полицијског Одељења ). 881. у Београду.

168 19 Минис

тарства

СТРУЧНИ ДЕО ■ ДОКАЗ У ИРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАк) 11. Предмет доказа не може бити: 1. све оно гпто је немагуКе. Немогуће је пак оно, што с ошптеп[)изпатим нриродним законима и законима мишл.ења стоји у отвореној противуречности. Тако н. пј ). као немогуКе пе би се могло никоме допустити доказивање чињенице, да је видео човека, који је у затворену собу ушао кроз кључаницу, или да је ишао по води, или као што је један суд у Окотској 1754 испитао и заклео два сведока о томе, како су по ноким небесним појавама сазнали за учиниоца пеког убиства' 2 ). 2. Предмет доказа пису ноторне или оиштеаознате чињенице. Ноторне су оне чињенице, које су свакоме, или једном ве^ем кругу људи, или једном сталежу тако познате, да би апсурдно било нарочито их доказивати. Једна чињеница се сматра код суда ноторном, кад је тачно и подједнако зпају све судије, које учествују у суђењу рачунајући ту и поротнике, ако кривично дело улази у надленшост поротног суда. Овамо долазе па првом месту чињенице, које суд сазна из службеног рада, из акта, н. пр. постављање стараоца, отварап.е стечаја и т. д.; дал.е чињенице, које су познате једном кругу лица извесног сталежа, позива и т. д.; затим знатнији месни догађаји као: пожари, поплаве и овима слични; и најзад могу се поменути историјски и природни догађаји, које знају сви образовапи људи. Нема суми.е да поторне чињепице не 2 / 01ааег, Веј1га §е гиг ТЈвћге V т Веуе18 35 прим, 2.

могу бити нредмет доказа и да у кривичном поступку за њих вреди правило: по!ог!а ноп ее;е1 ргоћаИопе, ма да за то нема нарочитог наређења у закопику. Припатно знање судије не чини чињеницу ноторном. Лко је судија приватно сазнао какву чињеницу, која је од важности за одлуку, то се он може појавити као сведок, у ком се случају има као судија искључити. Не учини ли ово, то се његово приватно знање не сме узимати у обзир приликом доношења пресуде. Међу странкама се може изродити спор око тога, да ли је једна чињеница ноторна или не. То је могуће већ по томе, што једна странка не мора припадати оном кругу људи, коме је дотична чињеница позната. У таквом случају има суд да изјави, да ли сматра гу чињеницу ноторном или не. Сама ноториост међутим не може бити предмет доказа. Ако се нороди спор о истинитост ноторне чињенице, то ће се та чињеница морати доказивати по општим иравилима о доказу (сведоцима, вештацима и т, д.). 3. Предмет доказа пе могу даље бити оне чињенице, код којих је доказивање ио закону искључено. Случајеви заКонске забране доказивања у Кривичном Поступку су ретки, јер би такве забране стајале у противносги с циљем поступка, и допушта се само онда, кад баш јавни интерес тражи да се каква чињеница не доказује. Овај случај предвиђа § 91 т. 2. који забрањује државним службеницима, да сведоче нешто, »чиме би дужност храЊења званичне тајне повредили, док их пе би од тога претпостављена власт ослободила". Сем тога, законодавац забран.ује доказивање и из Д [)угих разлога н. пр. искључујс доказ истине у случају увреде части из § 213 к. з.; тако исто је искључен нротивдоказ код судских протокола, нарочито код протокола претреса односно Форме и садржине ако само није лажно начин,ен. Најзад овамо долазе чињенице,