Полицијски гласник

ВРОЈ 34.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 19. АВГУСТА 1907.

ГОДИНА III.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ101 МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

.Г10ДИЦИЈСКИ ГДЛСНИК" издазџ једаипут, а према дотреби н впше пута недељпо. Претпдата се полаже у напред, и то на.јмање за пода годппе, код свију полицпјских власти, и изиоси: 20 динара на годину за државпа н општинска падлештва, а за све друге претплатннке у општо 12 Динара годншље. За ииострапство: годишње 24, подугодпшње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полнцпјског Гласннка" не продају се. Рукоииси се не враКају

СТРУЧНИ ДЕО

ДОКАЗ У ИРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(НАСТАВАК) 3. Кад је дат потпун оптужни доказ, т. ј. кад је виност оптуженог потпуно доказана, то се у том случају не може иахтевати још и позитиван доказ о томе, да чињенице, које улазе у одбрапбени доказ и не постоје, па тек онда да се на основу потпуног оптужног доказа може изрећи осуда. За осуду је. међутим, довољно, да одбранбени доказ није створио основаиу сумњу у истинитост Оптужбе, а нарочито доказивање непостојања одбранбених околности није потребно. Просто и голо тврђење, да постоје одбранбепе чињенице, нарочито ако долази од стране онога у чију корист треба да говоре, не може да ослаби онтужни доказ, јер то тврђење није доведено ничим до вероватноће. То ће бити сл) чај тек онда, кад се поред тврђења покажу и основи, са којих се те одбранбене чињенице морају узети као вероватне. 10 ) III. Потпун и непотпун докав (ргоћаИо р1епа е1: ргоћаУо нппиз рхепа). С погледом ма снагу доказа учињена је подела на иотаун и неиотаун доказ. Ова је подела од великог значаја само за чаконодавства са теоријом принудних законских доказа, која никако не оставља одрешене руке судији, већ му прописује правила, по којима има да узме нешто за истинито или иеистинито. Међутим за законодавства, у којима судија суди ио свом личном убеђењу, ова је н дела. без пракгичне вредпости, те се према томе и дефиниције потнуног и непотпуног доказа различито дају. У Кривичном Поступку с теоријом законских доказа, погпун је док.аз онај, који је испунио све захтеве и услове, које је законик унапред прописао за потпун дока.з: " тако н. пр. ако законик у једној одредби наређује да се потпун доказ сведоцима може добити само на основу две сведоџбе два способна сведока, то ће потпун доказ бити ш ) гаскаггае, НапЈБисћ II 415; НоНгепЛог!'[, НапЈћиоћ Т 215; ТЈИтапп, I .ећгћисћ 337. и ) Ки1[, Соттеп4а,г II 56.

онда, кад се испуне услови прописани закоником, т. ј. ако има две сведоџбе. У свима осталим случајевима доказ је ненотпун. Непотпун је доказ даље или аолудоказ (ргоћаИо зегшр1епа) или је већи или мањи од полудоказа (вогшрЈепа тагог уе1 гшпог) према томе да ли је испуњена само половина, или више или мање од половине услова прописагшх закоником. Тако н. пр. ако законик тражи дпе сиодоџбе за потпун доказ, то ће једпа сведоџба чинити полудоказ; или ако се за лотпун доказ траже три основа подозрења, то ће два осиоиа бити већи од полудоказа и т. д. У законицима с теоријом слободпог судпјског увереља потнун је сваки онај доказ, који ствара код судије уверсње о истиннтости чпњенице, која је предмет доказа, т. ј. на основу кога судија долази до уверсња о виности или певнности оптуженог. Нопотпун је, међутим, сваки онај доказ, који није у стању код судије да створи увере^ве о истинитости, већ само већи или мањи степен веропатноће внпости или невиности оптуженог. 12 ) Јасно је, да је онде, где судови суде по свом личном уверењу, непотпун доказ без зпачаја, јер ту може бити само двоје: или је судија уверен или није увероп, и у првом случају постоји потпун доказ, који за собом повлачи осуду, а у другом постоји пепотпун, са кога се мора оптужени деФинитивио да ослободи. Према томе н. пр. сведоџба једног сведока може бити гготпун доказ, ако. јс само у стању да код судије створи уверење о виности оптуженог, докле ће у другом случају две или више сведоџаба бнти нелотпун доказ, ако не могу да створе код судије уверење о вииости оптуженог, и у првом случају ће оптужени бпти осуђеп, г у другом потпуно ослобођен. Још је Римско Право поставило правило, да два способна сведока дају потпун доказ, и да, прома томе, сведоџба само једног сведока има половину доказне вредпости. Потпун се доказ могао добити и индицијама, и само на оспову потпуног доказа судија је могао осудити. 18 ) —■ У инквизиторском поступку главпо доказно срество било је признањо, а с овпм се могле изједначити и сведоџбе сведока, ако их најмањо н.ма две или три. Осуда по основима подозрења, мо^утпм, иијо се могла изроћи, јер се држало да потпун доказ дају само прп12 ) ВГгктех/ег, Вои15оће8 81гаГргосе8згосћ1 411. 13 ) Јагкв, Вотогкип^еп и1)Ог (По Ј^оћго упт ипуо11.ч((1псНр;оп 1! о \ уо 1» о у Каивб Агоћ1У (1ез Огг«, VIII 118 и даље; 11о1Чеп<1ог[[, НаасЏ>аоћ I 207.