Полицијски гласник

СТРАНА 284

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35

давање савета, отављаље лица у несвесно стање у циљу предузимања штетне радње и т. д. В. 1. Даља претпоставка за постајање потраживања накнаде штете јесте: да је радња или нерадња, ^ојом је штета проузро^ована, би^аа противуправна. У аустријском грађ. законику (§ 1294.) то се изрично каже. У нашем је проиуштено то учинити, што је свакако један знак више, како је непажљиво наш законодавац репродуковао оно, што се у аустријском граЈ)ан. законику налази. 11 ) Али ипак несумњиво је да је постојање противправног карактера штетне радње или нерадње неизоставан захтев за одговорност за накнаду штете и по нашем грађан. законику. За једну пак радњу или нерадњу каже се да је противправна онда, кад је она противна објективном праву или законима или законитим наредбама власти, 12 ) било кривичним било грађанским, Тиме, дакле, што неко учини оно, што се објективним правом забрањује, или не учини оно, што се наређује, 13 ) добија његова радња односно нерадња 14 ) противправни карактер, услед чега настаје за дотичнога пресгупника обвеза да штету накнади, ако постоје и остале претпоставке, које су за постајање потраживања накнаде*штете потребне. У кратко изражено за онога се каже да противправно ради: ко вређа туђу правну сФеру, анијена то овлашћен. Из овога пак следу.је, да нема противправног дела, па према томе ни одговорности за наступелу штету, ако се поступак учиниоца карактеригне као допуштена самоодбрана или самопомоћ § 16. грађ. зак. и 54. казн. зак.) —• на пр. ко, бранећи своју ствар од разбојника, овога повреди, не одговара му за накнаду ; ко, не дајући да се из његове куће изнесу ствари, које служе као залога за кирију, исте оштети, не одговара кирајџији за штету, која би му на пр. отуда настала, што би ствари у отимању биле оштећене. Исто тако не постоји противправна радња по правилу ни онда, кад постоји на радњу пристанак онога лица, коме се штета десила. Међу тим у овом случају ваља разликовати двоје: да ли је онај, који је на оштећење пристао, властан сам собом располагати оштећеним предметом или није. У првом олучају с пристанком извршена 1 радња није противправна и, наравно, 1 нема места тражењу накнаде штете (на пр. нунолетан и за правне радње способан човек допусти другоме да му уништи ствар.) У другом лак случају пристанак притежаоца оштећенога предметане мењапротивправни карактер штетне радње и накнада се може тражити, сем ако штетник није знао нити је могао знати, да је притежаоцу забрањено слободно располагање. Што се тиче штете услед повреде телесног интегритета по пристанку повређеног лица, ваља имати на уму, да нико нема право располагања својим телом, изузимајући случајеве, кад је у питању нека операција у циљу оздрављења. Према томе пристанак некога лица на повреду тела не мења противправни карактер повреде. Ипак повређени не би могао накнаду у пуној мери захтевати, јер има и његове кривице, што је до повреде дошло, пошто је дао свој пристанак — § 805. На основу тога код нас у двобоју повређени не би могао тражити све оно, на што би по § 820. грађан. законика имао права, већ само један део накнаде. Ако би пак неко у двобоју погинуо, онда би противник дужан био дати заосталој жени и деци накнаду штете (§ 821), која би се и с обзиром на § 805. имала одмерити. 1 ') Видн и А. Ђорђевић, Систем приватнога (грађанскога) права. Прва књига, друга половина, стр. 180, примедба. 1. 12 ) 13 ) 14 ) На пр. онима, које издају полиц. и општинске власти на основу § 326. казн. зак. Услед све јачег саобраћаја и правног промета све се више множи број тих наредаба, којима је цил> да отклоне опасности, што се услед увећаног саобраћаја појављују. С тога и све већи значај за накнаду штете имају оне противправне радње, које се састоје у ароиуштању вршења наредбама и законима прописаних дужности (1Јп1ег1а89Ш1 {Јеп). Види иа пр. наредбу Управе града Београда од 17. I. 190В. о регулисању трамвајског саобраћаја у Београду.

2. Р&дил или нерадња којомје гитета ироузрокована нема иротивира.вни карактер ии онда, кад је њу учинилац учинио вршећи своје ираво, Старо правило још римскога права: цш аио јиге иШиг пегшш ГасН шјипат, пренесено је и у аустријски (§ 1305) и у наш грађански законик (§ 806: »Који би другоме с тим, пгго би право своје уживао, само ако граница не прекорачи, штету какву нанео, није дужан одговарати нити му ту накнадити«.) И ако на први поглед изгледа да нема великих тешкоћа у тумачењу овог законског прописа, ипак у ствари није тако. и у литератури пандектнога права врло је много писано о значењу горе цитираног правила римскога права. Јер питање одмах постаје компликовано, чим покушамо да одредимо: дакле се простиру границе вршењу нашега права? Јесмо ли на пр. прекорачили границе нашега права, кад из ината на иашем земљишту подигнемо зид само због тога, да суседу своме изглед затворпмо ? Смемо ли, дакле, своје право вршити без икаквога обзира на то, што другоме тиме штету причињавамо ? Ово је нарочито важно у питањима суседскога ирава, јер од решења његовог зависи хоће ли сваки сопственик моћи уживати своје земљигпте, или ће му то бити отежано услед безобзирног вршења свога права од стране суседа. На пр. сме ли суоед по цео дан лупати у своме дворишту, по цео дан ложити ватру и димом узнемиравати суседа и т. д. ? Где је у оваким случајевима граница вршењу свога права ? Баш и кад се усвоји правило: да се не може као противправно сматрати вршење некога свога права само за то, што други отуда има штете, ипак тиме постављено питање о вршењу свога права није решено. Сукоба или колизије два права, која отоје једно према другоме, има и онда. Отуда настаје потреба пронаћи критеријум за одређивање овлашћења, која неко на основу свога права има. То је пак у науци приватнога права и учињено, тако да се по њој сматра: да су забрањени не само неаосредни упади у туђу правну СФеру, који су с употребом свога права везани, него и иосредни, под условом, ако из њих потичућа штета или узнемиравање арелази меру обичног или у односима таке врсте на томе месту уобичајеног узнемиравања или оштећења. Све што преко тога иде, носи на себи обележје противправне радње или нерадње и обвезује на накнаду штете. Ја на пр. као власник једнога земљишта са кућом у крају, где станује отмени свет, не морам трпети да мој сусед иа своме земљишту по цео дан лупа или ме на други неки начин узнемирава. Налази ли ми се кућа у занатлијском крају вароши, онда ћу морати више узнемиравања од суседа претрпети. Подигне ли оусед на пр. на своме земљишту брдашце само за то, да може посматрати, шта се у моме дворишту или кући дешава, онда јамогу тражити, да он брдашце отклони. Ово гледиште врло лепо заступа Штајнбах у својој чувеној расправи Б1е ОгипЉае ^ге сЈев ћеи!а§еп КесћЛез ићег (1еп Егва^ уоп Уегтб§епз8сћас1еп (стр. 12. и сл.), где вели: „Ово начело утицаће на будуће развиће права већ и са тога разлога, што оно појединце упућује на узајамно поштовање њихових интереса и тиме омогућава мирно и успешно заједпичко живљење многобројних егзистенција на истом простору. Правно пак схватање, које тежи да нојединца са његовим правним кругом стави као неког правног Робинзона Крусе на какво усамљено острво — док он у ствари живи у ередини себи равних индивидуа —• мора доспети ускоро у неразрешиве противречности са Фактичким односима«. (настаииће ое) Д-р Драг. Аранђеловић