Полицијски гласник

СТРАНА 298

ВРОЈ 37

иотребна или где му је иотребно да послужи као контрола других доказних срестава као н. пр. сведоџбе сведока. III. Увиђај може бити извршен како у генералној тако и у сппцијалној истрази. У генералној истрази увиђај предузима иследник, а у специјалној суд и то или цео суд или један судија, кога суд за то нарочито одреди. Према томе, да ли је увиђај извршио иследник или суд он се и зове, по нашем поступку, иследнички или полицијски и судски увиђај.

§ 12. Увиђај у генералној истрази. I. Кад је реч о уви^ају у генералној истрази, т. ј. о полицијском увиђају, прво питање које се ту истиче јесте: у којим случајевима се има да нредузме увиђај ? или кад ће се извршити увиђај ? Одговор на ово питање даоје наш Кривични Поступак у § 54 овим речима: »Ако би се на ком месту, или ком лицу траг казнимог дела налазио, исле^ујуКа власг у приоуству два сведока, сама ће се о том трагу уверити и старати се, ако је могуће, да се он не изгуби«. Као што се види, законодавац се није упустио у набрајање свих појединих случајева, у којима иследник има да изврши увиђај, него је све те случајеве предвидео једним општим лравилом. По овом нравилу, опет, све зависи од тога, да ли кривично дело, које је нредмет истраге, оставља за собом ма какве трагове или не, на ако оставља, увиђај се има предузети, ако пак не оотавља, нема се предузети. И по нашем Кривичном Иосгупку је, дакле, од значаја подела кривичних дела на с1еНс1;а Гас1;1 регтапепМв и Гасђ ^гапзеипМа. Само сад настаје питање: да ли се омисао §-а 54 има тако разумети, да се увиђај код кривичних дела која за собом остављају трагове безусловно мора предузети ? У одговору на ово питање законодавства се јако разликују. С једне стране стоје стара законодавства, засповапа на начелима инквизиторског поступка и нарочито на теорији законских принудних доказа, а с друге сва нова, реФормирана законодавства с начелом слободног судијског уверења. По првим законодавствима, судија све чињенице, које својим чулима може опазити, само увиђајем мора доказати. Према томе, ако које кривично дело остави за собом трагове, онда се ти трагови само увиђајем могу доказати а не и којим другим доказним среством. РеФО ])мирана законодавства, опет, не постављају тако апсолутно правило, већ остављају судији, да чињенице, које се увиђајем могу доказати, утврди и којим другим доказним среством. И ако наш Кривични Поступак спада устаре постунке, и ако је он у многоме организован по инквизиторском начелу, које се нарочито огледа у теорији принудних законских доказа, ипак се смисао §-а 54 нема узети тако, да је иследник безусловно дужан нредузети уви!,ај чим сазна, да је кривично дело, које је у питању, за собом оставило неке трагсЈве, и ако би се по тексту његову могло узети, да је то иследникова дужност. Овакав омисао ие може се овоме §-у придати већ ни по томе, што се кривична дела не даду тачно класиФиковати на кривична дела која за собом остављају трагове и на она која не остављају никакве трагове, јер док је једио кривично дело у једном случа.ју оотавило трагове, дотле то исто дело у другом случају може не оставити трагове. Законодавац је у §-у 54 хтео иследнику само да да општи упут, а његов је смисао тај, да ћо иследник морати предузеги

увиђај у свима оним случајевима, у којима се нада, да Ке увиђајем доћи до пеке чињенице или околности. које може ма у колико допринети проналажењу материјалне истиие. По овом се,, дакле, правилу има увек решити питање о предузимању увиђаја. Сви новији законодавци сасвим јаоно лредвиђају ово правило; сви они наређују, да се увиђај има предузети увек, кад се то ради расветлења какве чињенице покаже нотребно. Кад се расмотре ноједини крицични случајеви, одмах се може видети, да има таквих, у којима је неопходио потребно предузимање увиђаја, као и обратно. Тако н. пр. огггужени за убиство признаје да ј ; убио, али додаје да је то учинио у потребној одбрани. Он наводи, како је с убијеним био у њиви близу потока, и како се с њиме ту иосвађао; услед те свађе убијени је пошао на убицу замахнутом секиром а овај притеран у један угао уз ограду, не могући избећи опасност, убије нападача из пиштоља. У овом случају морао би се иавршити увиђај на месту извршеног убиства, да се види како стоји то место, ограда, поток, да би се из свега тога могао извесги закључак за истинитост или неистинитоот тврђења онтуженог. Или оптужени за кра1,у признаје да је исту извршио и то да јо он сам извршио. Међутим оштећени вели, да ценећи према месту учињене крађе, према начину извршења, немогуће је да. је опгужени сам без ичије помоћи то извршио. У овом случају иследник ће морати учинити уви^ај ради прегледања места, како би и сам могао видети, да ли је оптужени сам могао учинити крађу или не, па ако нађе да он то сам није могао учинити, онда одмах да почне тражење учесника. У овом случају, опет, увиђај се несумњиво показује као непотребан. Оптужени за крађу извршену обијањем призна, да је на тај начин и извршио крађу, и то се признање потпуно слаже како с исказом оштећеног тако и с исказима сведока. Овде би увиђај био излишан, да се њиме докаже обијање, јер је оно и другим путем тако исто несумњиво доказано. (иаставике ое) Д-р Бож. В. МарковиЋ. 0 0ДГ0В0РН00ТИ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ. (НАСТАВАК) 4. Иротивправне радње или нерадње_ могу ое појавити у. два вида: као деликти и као повреде дуговиноког односа, т. ј. нека је радња или нерадња сама по себи, бен обзира на могућни облигаторни одношај између дбтичних лица, иротиваравна. и зове се деликт (иа пр. А је убио коња 1>-у, са којим ни у какв јм уговорном односу у погледу тога коња ие отојл), а друге су противнравие радње или нерадње но себи доиуштене, али с погледом на извеоно одређено лице, с којим предузималац истих у облигаторном одношају отоји, не сме их дотични предузети, јер оне тада јесу противправне. (На п р. ко некоме прода своју ствар чини дозвољено дело, али ако неко прода извесну отвар једноме лицу, иа онда ту исту ствар прода другоме, оида он према првоме купцу, с ногледом на закључени уговор куповино и ггродаје, чини нротивиравну радњу и одговора му за евентуалну иакнаду штете.—- Види и § 430. аустр. граћ. закона). Према томе противправне радње" могу бити такве или зато, што су у опште противно објективном праву — тада се услед њих раЈ,а потраживање (на накнаду штете), којс дотле није цостојало, или итто су противне постојећем уговору између дотичних