Полицијски гласник

СТРАНА 316

је одлагање увиђаја скопчано с опасцошћу, да с,е касније не може више никако ни предузети. Тако н. пр. ако треба видети трагове крви у снегу, стопе или што друго, што брзо ишчезава или се квари, онда је општинска власт дужна сама одмах да учини увиђај не чекајући иследника. Ово се јасно види из § 20, који кметовима налаже, да, кад у месту нема иследника, предузму »истраживати«, докле иследник не дође, у које истраживање, разуме се, улази и вршење увиђаја, кад је с одлагањем скопчана опасност. Протоко таквог увиђаја истина не може у поступку да послужи нити да се узме као доказ, али ипак за то он пије без икакве доказне вредности. Тај протоко може вредети онолико исто, колико вреди и свака друга вансудска иснрава, која у себи садржи сведоџбу сведока. Овакав увиђај може још и више вредети, ако се кметови, који су га извршили, позову и испитају као сведоци који су својим чулима опазили извесне чињенице, и њихове ће се сведоџбе оцењивати по свима нравилима о сведоџоама. Ово треба увек учинити кадгод се доцније увиђај не може поновити. III. Из деФиниције увиђаја види се, да увиђај није свако чулно опажање иследника или судије, већ само оно опажање које иследник предузме у Форми, коју је закон проиисао. Према томе, да би увиђај могао послужити као доказ, законодавац је прописао Форму које се иследник мора придржавати. Законодавац је поставио правила о поступку код увиђаја само у генералној истрази. Ово је објашњиво кад се зна, да је увиђај радња. која се по правилу мора предузети у генералној истрази, јер трагови, које кривична дела за собом остављају, најчешће су пролазне природе, и ако би се чекало до главног претреса, да се тек тамо учини уви1 ( ај, у највише случајева се он тада не би могао ни предузети. Правила, којих се иследник мора придржавати при вршењу увиђаја, у главноме су ова: 1. Увиђај, као једна од најважнијих иследничких радња, којом се може потпуно да утврди истинитост какве чињенице или каквог односа, мора се на првом месту, предузети у оној истој Форми у којој се предузимају и све остале радње у генералној истрази. Из овога као неопходно излази, да, сем надлежног иследника, предузимању увиђаја мора бити ттрисутан и деловођа, (§ 52 крив. пост.). Дужност је деловође, да води протоко и да у њега уносе све што је приликом увиђаја примећено, и да тај протоко заједно с иследником овери. Из овога се, међутим, никако не може извести, да је деловођа сасвим споредна личност, која има, да послужи као машина за писање. Не, на против. Деловођа, потиисујући протоко увиђаја, прима и сву одговорносг за садржај његов као год и иследник; стога он има не само права већ и дужност, да учествује т. ј. да и сам опажа прилшсом вршења увиђаја. Деловођа, према томе, не мора унети у протоко оно, што се приликом увиђаја није ириметило, а ако иследник то нарочито тражи, опда деловођа има у протоколу то нарочито да констатује, пошто је поступио по наредби иследника. Уви1)ај, дакле, који би извршио само иследник без деловође не би имао никакве вредности, нити би се протоко таквог увиђаја могао употребити као доказ. Од практичне је вредности овде питање: ко може бити деловођа? Одговор на ово питање даје § 52 крив. пост., у коме се каже да ће сваки протоко потписивати иследник »са писаром«; дакле, деловођа има да буде писар, и то писар среоки, писар начелсгва, писар Управе Града Београда, ако је иследник полицијска власт, а пиоар судски, ако је иследник судија првостепеног суда. Но ово правило не треба разумети апсо-

ПРОЈ 39

лутно, т. ј. да само писар полицијски или судски мора бити деловођа и нико више. Ако би се тако разумело, онда би се често много морало издангубити и изгубити само стога, што писар треба да буде деловођа. Стога, у изузетним случајевима, кад увиђај треба што пре извршити, а иследник нема у томе тренутку ни једног свог иисара, или ако би други послови трпели са одласком и иследника и писара, онда за деловођу треба узети и које друго лице. Туђински законодавци предвиђају овакве случајеве. 'Гако н. пр. немачки крив. пост. у § 185 допупгга иследнику, да у случајевима, који не трпе одлагања, за деловођу узме и које друго лице, које он само има да закуне. Наш законодавац, истина, не предвиђа овакве случајеве, али их и не забрањује, те стога и у нас иследник, и у таквим изузетним случајевима, треба за деловођу да узме које друго лице. У осталом ово је у нашој пракси овако и усвојено и то на основу расписа министра правде од 29. маја 1867. Бр. 2107, који гласи: »У § 52 закона о постунку судском у кривичним делима, истина стоји, да ће иследовање код полицијских власти потписивати иследовач са писаром, но под том речи иис ар не може се разумети, да мора баш бити указни чиновник. него је довољно, да ту буде као деловођа и какво друго писмено лице између званичника, на макар то бно практикант или писар општински, учитељ или друго лице званично, које одреди полицијска ислеђујућа власт да потпомаже иследовача«. (наставиНе се) Д-р Бош. В. Маркови^. 0 0ДГ0В0РН00ТИ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ. (ПАСТАВАК) Дужност је сваког уредног и паметног човека, да се и сам извести о способностима онога, који се за стручњака издаје. Ко то пропусти учинити, крив је што је посао дао у нестручне руке. Отуда онда наређење § 802. друга тачка. Г.уде ли тај случај, онда оштећени мора и сам један део штете да поднесе због своје кривице. Накнада штете одмериће се у овом случају с обзиром на § 805.: »Ако би што кривице и онога било, који је онггећен, онда ће сразмерно накнада и на њега пасти". Колико ће та накнада, која му се дакле неће досудити, изнети, одредиће .ое према томе, да ли се он лакше или теже могао о неспособности »стручњака« известити. Што се тиче терета доказивања тужени, кад се позива на то, да је оштећени знао за неспособност туженога, има ту околност да докаже, ако хоће да се тражена накнада смањи према § 805. грађ. законика. И § 803. грађан. законика предвиђа нарочиту врсту одговорности при уговорним односими. Овај § 803. (аустр. § 1300) гласи: »Вештаци, од којих би се за награду савет искао у послу, који у њихов круг спада, па би такав дали, да би на штету служио, одговараће за рђав савет". 11о овоме законскоме пропису, дакле, може ое тражити накнада од вештака, који би дали савет или упуство коме из круга своје вештине (лекарства, апотекарства, правних знања и т. д.), па би онај, који ио гомв савету поступи, услед тога претрпео штету. Из нашега § 803. не види се јасно, да ли оаветодавац одговара за штету само онда, ако је рђав савет дао из зле намере или небрежења (великог и обичног), или се може накнада од њега тражити и онда, кад му се ни обично небрежење не може у кривицу писати. Али како често код вештака давање савета чини главни део њихове стручне делатности (на пр.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК