Полицијски гласник

ВРОЛ 39

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 31?

код лекара. адвоката), па је онда и за оваке случајеве меродаван пропис § 802. грађ. зак., по коме стручњаци стрОжије одговарају, дакле за сву штету, изузимајући ону, која је вишом силом постала. Према томе вештак је одговоран, ако му се и најмања непажња у давању савета може у кривицу уписати. Наравно да се при одређивању ове непажње ваља ставити на гледиште: каква се пажња може очекивати од ваљаног и савесног вештака дотичне струке. Да би се од вештака могла тражити накнада за дати рђав савет, потребно је по § 803. а) да му је за изискани савет ваграда. дата или у обвезној Форми обећана и б) да је он дао савет из струке, у којој се као стручњак (вештак) сматра. Према овоме по нашем законику не одговара онај саветник, који без награде да коме рђав савет. Али ако неко из зле намере да коме рђав савет, па макар и не тражио за то награду, онда он за то одговара, али само онда, ако примаоцу савета није било могућно контролисати исправност датог му савета. 22 ) 3. Да ли се оштећење приказује као деликат или као иовреда некога, између оштећенога и штетника већ постојећег, дуговинскога односа, од важности је и за питање о терету доказивања кривице. Ко има да докаже да је„ штета кривицом штетника наступила? Правило је, да онај,- који накнаду штете од извеснога лица на основу деликта тражи, докаже, да је дотично лице својом кривицом штету нроузроковало. Оштећени као тужилац мора за своје потраживање накнаде штете да докаже збића на којима своје право оснива (§ 173. грађ. суд. пост.), а та збића или Факта јесу радња или нерадња штетникова, услед које је штета настала. Докаже ли оштећени, да је тужени извесну радњу или нерадњу учинио, услед које је штета настала, и стоји ли Факат, да је тужени лице које мора одговарати за своје поступке по и ) Из упоређења нашег § 803. са § 1 300. аустријског законика види се да друга тачка овога законика (која гласи »Осим овога случаја саветник одговара само за штету, коју је са знаљем давањем савета проузроковао) није у наш законик унесена. Према томе може бити спорио да ли ће саветник без награде одговарати, ако са знањем да рђав савет.

прописима објективног права (да је дакле душевно здраво, да је навршило 7 година живота), онда се иретаоставља да има кривице до туженога, што је радњу или нерадњу предузео. Узима се, дакле, да је он исту намерно или из небрежљивости предузео. Ова је претпоставка нужна за то, што је често тужиоцу врло тешко доказати, да је предузета штетна радња или иерадња баш иослсдица бар иебрежљивости штетника. Јер воља је нешто невидљиво, и кад би се од оштећенога тражило, да и у случају деликта докаже, да у конкретном случају има бар небрежљивости проувроковача штете онда би често његово право на накнаду штете остало неостварљиво. Тога ради и прописује § 1296. аустријског грађ. зак. да »у сумњи важи претпоставка да је штета постала без кривице другога«. А за тим § 1297.: »Али се претпоставља и то, да је сваки разуман, човек способан да буде у толиком степепу марљив и пажљив, у колико то људи обичних способности могу да постигну. Ко у радњама, из којих потиче оштећење туђихправа, пропусти бити у овоме степену марљив и пажљив, крив је због немара«. Али ова је претпоставка оборива. Ако дакле, тужени држи, да му се ни обичан немар, обична непажња (си1ра 1еУ18) при предузимању пггетне радње не може пребацити, ако он утврди, да је, вршећи радњу која је штету причинила, употребио у циљу избегавања иггете пажњу, која се од људи обичних слособности може захтевати у њиховим поступцима, онда он тиме доказује, да до њега нема кривице што је до штете дошло, већ да је та, из његове радње или нерадње потичућа, штета случијно наступила. Докаже ли тужени то своје тврђење, онда је он оборио законску претпоставку о својој кривици и накнада се штете не може од њега тражити — § 801: »Од наплате учињене штете само сз ко онда ослободити може, ако докаже, да штета није његовом кривицом, но се случајно догодила«. (наотавиће се) Д-р Драг. АранђеловиЋ.

0ДРЦЦДЈ4>Е ОПТУЖЕНОГА ^ао ^азн пооштравају^а о^о.дност. 1 ) 1. Од ирофесора д-ра Макса Ернеста Мајера, из Штрасбурга. Ми се већ тако често вајкамо, да нашем одмеравању казне оскудева сваки принцип. Ето опет се показало, да ми немамо сигурности чак ни при оцени свакодневних ствари, питања, која већ одавно не би т.ребало да се рачунају у државна питања. Наше Касације (цивилна и војна) имају разна мнења у питању: да ли упорно одрицање оптуженога чини казн отежавајућу околност. Царевински суд (Ке1сћ8§епсћ1) одговара потврђуЈући, сматрајући то као аксиому, за коју не треба износити никакве разлоге, и само додаје да је одрицање: тврђење против савести (одл. св. 38 с. 207). Царевински војни суд (КешћвтШШ-^епсМ) (одл. св. 8. стр. 207.) одговара одречно, пошто је порицање кривице законом допуштено. »Да ли је такво порицање оптуженога консеквентно, упорно, или не, према томе не чини никакву разлику. Ако је оптужени у опште у праву, да пред судом своју ') Види ХеНзсћпЛ Гиг сНе §еаат1е биаГгесћГзчуј8епзсћаГ[ XXVII књига, VIII свеска стр. 931.

кривицу одриче, то није од утицаја та околност у којој он мери од овог свог права употребу чини." Ова је аргументација сама по себи без приговора али по њој се и непорицању (односно признању) кривице не може придати никакав утицај при одмеравању казне. Како војни Касациони Суд ову конзеквенцу не повлачи, но шта више изрично изјављује да је сасвим оправдано да се признање узме у вид, као казн олакшавајућа околност то је његово гледиште противречно и према томе није у свему правилно. Још мање се можемо придружити мнењу царевинског суда, јер би тада морали признати да у енергији којом се неко брани, да у томе што се неко користи правно допуштеним средствима одбране, лежи за њега казн пооштравајућа околност.-) С друге опет стране гони нас нека инстинктивна сигурност, да порицању, а још више признању, дамо извесну вредност и то у пресуди да изразимо. Осећамо да ђе искрено признање и упорно одрицање кривице, не може сматрати као диапШе пеЈЈН^еаМе.

2 ) Примећујемо да поштоваии писац меша појмове о казн отежавајућим и казн пооштравајућим околностима, не правећи овде никакву разлику између ова два појма. У осталом на саму расправу истакнутог питања ово је без утицаја.

Кад би ми пре свега о овоме нашем осећају себи рачун полагали, то би у њему лако опазили сасвим неоправдане елементе. Човечно је да с благоволењем предусретамо онога, који нам нашу задаћу олакшава, а да будемо строги према ономе, који нам много муке задаје. И суду се посао у толике отежава, у колико оптужени упорније, одриче. Тако је јасно да судије (вероватно несвесно) томе нагињу, да порицање и признање цене као веома претежна Факта; они врше одмазду над оптуженим за његово понашање при извиђању. Ово се да разумети, али се никако не може опростити. Према томе је ипак боље не руководити се инстинктивном сигурношћу него систематским. размишл>ањем, баш кад би се због тога морало обзирати и на кривичпо - правне теорије, које су иначе од мале вредности при примени закона. Једна кривично-правна теорија, која се не може употребити као теорија за одмеравање казне, промашила је једну од главних својих задаћа. Већини теорија ово се може пребацити. али не и идеји специјалне превенције. Ако се од ње пође, онда се може у иракси ирименити опште признати принцип да казн треба да одговара кривици ; он тада не предстакља