Полицијски гласник

СТРАНА 330

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 41

хватају унцтришње за сам субјект кривичног дела везане услове, и то прва од њих обухвата сам поихички механизам (начин вршења) који субјект ставља у покрет вршећи противправно дело (предумишља.ј и нехат), док се друга односи на опште душевно стање субјекта у моменту вршења противправног дела (односпо у моменту којим почиње каузални низ појава, из којег проистиче- кривично дело). Како само последље две групе тих специјалних услова обухватају моменте, који леже у самом субјекту кривичног дела, то је појам кривичне одговорности у ужем позитивном смислу своме везан само за те услове, Субјект кривичног дела само је онда крив за учињено дело, само му се онда може дело приписати или урачунати за његово сопствено, ако је како начин вршења кривичног дела тако и његово душенно отаЊе при вршењу истога такво, да допушта то урачунавање. Од ове д ,е групе услова опет услови друге врсте једини су који се неаосредно односе на сам субјект овеоти у ужем смислу, на оам субјект који, било о предумишљајем или из нехата, врши противправно кривично дело, и ми ћемо се о тога у оледећем само у овомс смислу бавити проблемом урачуњивости су.бјекта, али Кемо ире тога у засебним одељцима најпре испитати однос појма кривичне одговорности према појму моралне и опште логичке одговорности као и смисао и значај ове иоследње. А. 0 аојму одговорности у оигате. Проблем кривичне одговорности у омислу позитивног кривичног права може се решити само тако ако се претходно реши проблем одговорности у опште, т. ј. проблем одговорности схваћен као што логички проблем. што се често превиђа од стране кривичних правника, који, у тежњи да своју науку учине што независнијом од општих философских проблема, долазе при дискусији кривично-п])авних проблема на послетку до резултата, који показују осетну празнину у њиховом научном систему, празнину коју они узалудно покушавају да испуне на терену саме науке своје, која ое једино да иопунити на основу дискусије општих философских проблема. До такве једне празнипе долазе они и у питању о кривичној одговорности и та празнина да се испунити само дискусијом општег логичког проблема одговорнооти. Задатак је овог првог одељка наше расправе дискусија тога ироблема. Свесни субјект може се очевидно сматрати одговорним само за оне радње, које имају своје порекло у њему самоме, које су његов продукт, активитет субјекта сачињава дакле садржину по.јма одговорности и тиме је садржина тога појма, али разуме се само у опште, одређена. Међу тим кад се хоће из ближе да одреде оншти услови активитета субјектовог, кад се хоће тачно да одреди, у чему се оастоји та.ј активитет, кад ое субјект има да сматра као активан, онда се одмах наилази на велике тешкоће, које на ирви ноглед изгледају несавладљиве, тешкоће које са тешкоћама проблема слободне воље сто.је у тесној вези. Јер ако се сматра да је оубјект само опда актИван, кад је тај његов активитет саонтан, онда од решења проблема слободне воље зависи, да ли ћемо у опште донустити одговорност свесног субјекта за његове радње или ћемо ту одговориост просто иегирати. Тако исто обратно, ако се субјект оматра само онда за активан, кад та његова активност није спонтана, онда опет од решења проблема слободне воље зависи, да ли ће ое у опште допуотити одговорност оубјекта или ће се она негирати. Само што у првом случају решење проблема слободне воље у позитивном смислу новлачи за ообом и ]1еишње ироблема одговорности у позитивном омислу, док у другом случају то решење проблема слободпе вол>е у позигивном смислу по-

влачи за собом решење проблема одговорности у негативном смислу; решење тога проблема у негативном смислу-пак у првом случају повлачи за собом решење проблема одговорности у негативном смислу, док у другом случају то решење проблема слободне воље у негативиом смислу повлачи за собом решење проблема одговорности у позитивном смислу. Као што се види, проблем слободне воље сгоји у најтешњој вези са проблемом одговорносги ; с једне стране проблем слободне воље условљава проблем одговорности, с друге стране опет условљава обратно троблем одговорности проблем слободне воље. Проблем одговориости има са практичне стране тако велики значај, да од његовог решења зависи у крајњој инстанцији и регпење проблема слободне воље. Ако би доиста, као што то тврди детерминизам, одговорност била могућа само под претпоставком неслободе наших вољних радњи, онда биомо ми морали с чисто практичног гледишта одрицати могућност слободне воље или, ако је то из теоријоких разлога немогуће, ми бисмо морали оматрати свесни субјект за неодговоран у случајевима када су његове радње слободне. Об]»атно, ако је одгово])ност могућа само под претпоотавком слободне воље, онда бисмо ми морали, ако нећемо да доведемо у опасност морални и правни поредак на коме почива људско друштво, с чисто практичног гледишта тврдити да слобода воље мора постајати , и да је субјект неодговоран за разне које нису слободне вољне радње. Да бисмо ову дилему решили, ми очевидно треба пре свега да испитамо у чему се састоји активитет свеоног оубјекта, кад се радње свесног субјекта могу сматрати за његове. Како је ово питање на крају крајева једно чисто психолошко и логичко (дакле теоријско) пит;;ње, то се оно има да реши цотпуно независно од практичних конзеквенција, које су са њиме везане, па ћемо га тако и ми овде решавати. (иастакиће се)

0 ОДГОВОРНООТИ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ, (наставак) Почињући од римског ирава, које је усвојило принцип кривице за одговорноот у погледу накнаде штете, па све до најмодернијих грађанских законика и пројеката њихових, преовлађује свуда у науци и законодавству аринциа привице као правило са негде већим а негде мац,им изузецима од тога правила 25 ). По модерном праву дакле одговара се за штету само онда, ако је она услед зле намере или небрежења учиниоца проузрокована. У извесним нак случајевима изузетно Се прописује, да учинилац одговара за штету својим поступком проузроковану и онда, кад му се исти не може у кривицу упиоати, кад нема ни његове зле намере ни небрежења. То исто важи и за наш грађански законик. Истина у §§ 800 и 31 не спомиње се кривица штетника као захтев за накнаду штете, јер ое просто каже »ко другоме штету причини, дужан је исту накнадити,« те би по томе изгледало, да је наш законодавац усвојио принцип каузалитета. Али, да није тако.

' 25 ј Види аустр. грађан. законии у моме преводу § 1 295. За немачки грађанеки законик меродаван је § 823, где се вели: 8 Ко намврно или услед небрежљивости иовреди живот.... имовину..,. дужан је отуда носталу штету накнадити....* У Француском СоЉ с!VI1 аг1. 1382 прописује се: »Сваки поступак кога човека, ко.ји је другоме штету. проузроковао, обвезује онога, чијом се је кривицом то десило, да штету накнади.*