Полицијски гласник

СТ1 Ј АНА 356

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 44

Пракса је наша, дакле, сасвим иранилно рошила опо литање, те је, према томе, поменути распис и неоснован и незаконит. Истина је, међутим, и то, да ово лраво судови не смеју никако да злоупотребе, већ да од њега треба да чине употребу само у крајње потребним случајевима. На овај начин је расправљено и питање: да ли суд можепредузети увиђај преко једног судије и иисара? Да то може бити, види се из § § "208 и 25 о којима је снд било речи. Мало тешкоће може да зада друго питање: да ли може суд да изврши увиђај нреко иследника. који је водио генералну истрагу? Кад је кривична ствар пред судом. на главном претресу, може се десити двоје: или да суд нађе да је иследник пропустио да учини увиђај, који је требао да учини, или да је ислсдник учинио увиђај, али да је тај увиђај непотпун или неправилан. У оба опа случаја, по нашој утврђеној судској пракси, судови могу наредити полицијској власти, као иследној власти, да изврши увиђај или да га, по примедбама суда, допуни. Пракса је ова, међутим, сасвим погрешна. Суд не може вршити увиђај преко иследне власти из два разлога: прво, пгго таква одлука суда не мож; да нађе ослонца у закону; шта више, § 25 крив. пост. изречно наређује, да ће суд, кад му увиђај устреба, исти извршити преко ислеђујућег судије. И друго зато, што је иследник, отварањем специјалне истраге и одређивањем претреса, завршио своју улогу и потпуно разрешен иследничке дужности по тој кривичној ствари тако, да он не може више Функционисати као иследник. Кривична је ствар предата суду и он сам има да се стара за овако дослеђење. Ако суду, према томе, треба да допуни какав увиђај, то он једино може учинити преко једног судије, као члана колегије, која је извиђала ствар на претресу. Ово је сасвим и основано, јер чим је суд нашао. да је увиђај, који је иследник извршио, непотпун, онда је најлогичније да суд сам верификује рад иследников или да га попуни. — Са истог разлога не може суд на претресу одлучити, да се увиђај изврши преко иследног судије. Ово не може да буде још и стога, што тада иследног судије у опште и нема, јер се он претворио у државног тужиоца, којн не може. више понова на себе узимати улогу иследника. У специјалној истрази, дакле, увиђај може извршити или цео суд или један судија тога суда са писаром. Наш законик ништа не говори о иачину, на који се има извршити судски увиђај, ма да у § 223 вели, да се има учинити »по начину, који је законом прописан«. Стога за увиђај, који предузима један судија са писаром има да вреди све оно што је речено за увиђај у генералној истрази, с том само разликом што је судија дужан да извести странке о месту и времену увиђаја и што истоме има да присуствује и државни тужилац. Ако увиђај врши цео суд на лицу места, то се тај увиђај има сматрати као део главног претреса, и стога, сем суда и деловође, имају бити присутни странке, бранилац, заступник приватног тужиоца, па и друга незаинтересована лица. И о томе увиђају има да се начини протоко и то онако исто као и протоко увиђаја у генералној истрази. Овај се протоко има на главном претресу да прочита. Увиђајем, који је извршио иследник, може се суд користити само тако, ако је протоко тога увиђаја прочитан на главном претресу. То се прочитавање врши у присуству странака у томе циљу, да би ове могле, пошто су сазнале за са,држај протокола, на исти могле стављати своје примедбе. Протоко увиђаја, дакле, има да буде предмет претресања онако исто као и све остало што се на главни претрес у циљу доказа изнесе.

§ 14. Увиђај као доказ. Већ по томе, што је увиђај неиосредно чулпо опажање судије, он мора имати велику доказну вредност. Али ииак за то никако не значи, да је увиђај, чим је учињен, потпун доказ о истинитости чињенице, која је била предмет увиђаја. Закоиодавац у § 223 крив. пост. вели : „судски увиђај може само онда за доказ служити, кад је учињеи по начину, који је законом лролисан«, што значи, да увиђ"ај, који је по свима законским правилима учињен, може али не мора бити потпун доказ. Колику ће доказну вредност имати увиђај, зависи од тога: да ли је увиђај извршио цео суд или га је извршио иследник или један судија. У лрвом случају, т. ј. кад је увиђај вршио цео суд, па било то на главном претресу или на лицу места, несумњиво је да ће увиђај пмати највећу доказну вредност. Највише вере поклониће се таквом увиђају лросто стога, што су се све судије, које имају да реше кривичну ствар, саме својим чулима непосредно увериле о постојању или непостојању једно важне чињенице. То и јесте увиђај у правом смислу. Ни једно друго средство није у стању да увери судије као његово чулно опажање, те је стога тај увиђај у највише случајева потпун доказ. Али ни увиђај, који је учинио цео суд, не може се узети самим тим за потпун доказ. Он то може бити тек пошто је био иредмет дискусије иа главном претресу. Ако је суд на самом претресу учинио увиђај, странке имају право да даду своју реч на њега; тако исто странке имају права стављати своје примедбе и на увиђај, који је суд учинио на лицу места. Не значи увек, да је баш онако, како је суд приликом вршења увиђаја нашао. Може суд случајно погрешити, може бити у заблуди о нечему, и стога се даје право странкама да такав увиђај нападају на претресу. Пошто је увиђај био предмет претресања, суд има да приступи његовој опени, и ако нађе да претресом ни у колико није измењен резултат увиђаја, он ће му придати потпуну доказну вредност. (наставиће се) Д-р Бож. В. Маркови"ћ. 0 0ДГ0В0РН00ТИ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ. (НАСТАВАК) 2. Као што је већ речено § 1310. аустр. грађанског законика није наш закоиоданац усвојио. С тога настаје питање: може ли се једно дете испод седам година и једно душевно болесно лице осудити на накнаду штете, својим лоступком проузроковане, у случајевима, који се у горе_"наведеном § 1310 аустр. грађан. законика предвиђају ? На пр. душевно болесно лице богато је и учини штету неком сиромашку. чија је егзистенција у питању, ако му се штета не накнади. Или богато обесно дете повреди и унакази свога сиротога друга у игри, учинивши га неспособним за зараду. Родитељи односно старатељи дотичних неурачунљивих лица нису према"своме имовном стању у могућности да штету накнаде. По аусгријском законику (§ 1310) судија може утврдити, да су та иначе неурачунљива лица у конкретном случају ипак била свесна своје штетне радње и може их на накнаду штете осудити. 33 ) 33 ) Јер, као што се зна, нека су деца испод седам година толико умно развијена, да схватају значај својих радња. Исто тако има душевно болесних лица, која у светлим тренуцима свога ума знају шта раде.