Полицијски гласник

СТРАНА 366

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 45

месту, које је од памтивека било пошумљено ? с( — На ово питање одговарамо: Не могу оопственици забрана одговарати ни за какву штету онима, који су своје забране претворили у зиратно земљиште, пошто се право својине и употреба ове не може ограничавати. Сви они, који су зиратили своја земљишта, у близини и између забрана, морали су у напред знати, да ће извесни делови њиховог земљишта бити у хладу од суседних забрана, па кад су и преко тога зиратили, они су се самим тим измирили са штетом, коју имају да трпе. Не може суд забранити ни сечу забрана, ако није случај чл. 78 под а, 6 и в зак. о шумама. јер и оопственици забрана могу располагати својим имањем како хоКе. У. Суд општине калањевачке, актом својим од 28. јула ове год., пита: »Кмет села Пољанице, поднео је овоме суду реФерате, којим је оптужио Рајка Ловановића и Танасија Васиљевића, из истог села, огго су самовласно затворили сеоски пут, па је тражио да се на казну осуде, и да затворени пут одмах отворе. По овим рефератима суд је иследио оба дела и оба оптужена казиио по§ 338. тачке 5. крив. закона са по 3 дана затвора; осудио на плаћање трошкова и такса и да затворене путове одмах отворе. Против ових осуда, осуђени су изјавили жалбе првостепеном суду. По жалби Рајка Јовановића, првостепени суд вратио је овоме суду нерасмотрена акта с наредбом, да овај суд донесе своје решење о томе: да ли има места жалби у опште по § 15. и 16. полиц. уредбе, имајући у виду величину казне, коју поменута законска одредба доноси, и овај је суд нашао да жалби нема места, па је жалбу као неумесну одбацио, и пресуда је постала извршном. По жалби Танасија Васиљевића, првостепуни суд расмотрио је акта и пресуду, па ову поништио због тога, што је суд осудио жалиоца за дело из § 338. које није представљено тужбом. Како су по оба ова дела једнаке тужбе; даље, дела подједнако ислеђена; под један исти законски пропис подведена; једном истом казном кажњена оба лица; оба предмета расмотрио један исти суд и једне исте судије; па се по једном делу суд није упуштао у оцену а по другом делу ноништио пресуду, то настаје питање: које је решење арвоотеаеног суда по ова два иредмета аравилно ? Даље: ако је решење првост. суда по жалби Рајковој умесно и пресуда суда постала извршном, и ако је дело погрешно подведено под § 338, онда да ли је према Рајку ова пресуда извршна само у погледу казне, или је извршна и у оном своме делу, којим се наређује да Рајко пут отвори, и може ли ово суд сам учинити ако Рајко неће, јер се он брани да је пресуда према њему извршна само у

колико се казне тиче, а да за ово остало није, јер му је, вели, погрешном квалиФикацијом дела одузета могућност да право на затворени пут доказује. Моли се уредништво, да изволи изнети своје гледиште по овоме.« — На ово питање одговарамо: У § 15. и 16. полицијске уредбе стоји: »нресуде по иступним делима, донесене по оним одредбама кривичнога закона, по којима казна по закону не може бити већа од три дана затвора односно тријест динара, 'одмах су извршне; а против осталих пресуда или решења о иступима, имају право стране жалити се надлежном првостепеном суду.« Као што се, дакле, из ове законске одредбе види, против пресуда изречених за опа дела, за која закон не доноси већу казну од три дана, не може у опште бити жалбе, па такве пресуде не могу ни разматрати првостепеви судови. Они то не могу чинити ни у оним случајевима, кад је дело погрешно квалиФиковано, јер закон није дозволио такав изузетак, него је искључујући право жалбе у опште, искључио и могућност оцене у ма коме облику. Може овакво гледиште изгледати незгодно, с обзиром на могућност разиих злоупотреба и нехотичних погрешака, али је, несумњиво, законодавац морао све то имати на уму и предвиђати, па кад је ипак нашао разлога да код ових казна искључи право жалбе, онда тако мора и бити. Према томе ми налазимо, да је правилнија радња првостепеног суда по делу осуде Рајкове, него по осуди Танасијевој. и да је у опште незгодно да суд овако неједнако поступа у једним истим случајевима, јер то доноси многе незгоде. Пресуда према Рајку извршна је у свему, па и у оном делу о отварању пута, а он ако налази да је пут његов, нека то докаже редовним грађанским спором. VI. Суд општине лесковачке у срезу посавском, актом својим од 18. септембра ове год. Бр. 2015, пита: »У сваки буџет за случајне приходе или расходе« ставља се позиција »непредвиђених прихода и расхода. (( Издатци из ове партије чине се само по решењу општинског одбора — чл. 133. закона о општинама. Пигање је: да ли одбор општински може одобравати веће издатке на непредвиђене расходе, него што је буџетом одобрено, из знатно повећаних непредвиђених прихода?« — На ово питање одговарамо: Сви дохотци, предвиђени буџетом једне општине, чине укупан њен годишњи приход, и они су променљиви — или подбаце од предвиђене суме буџетом или надбаце. Међутим, позиције издатака никад не могу бити веће од онога, ште је буџетом утврђено, и свако прекорачавање ових доноси законску одговорност.

Према томе, као год што би се из позиције на »непредвиђене трошкове" чинили издатци до крајње суме одређене буџетом на ову сврху, и ако иозиција »непредвиђених крихода« не би била толика, него је мања или подбацила, тако исто не могу се чинити већи издатци него што су буџетом предвиђени, ма да је сума »непредвиђених прихода« или надбацила, или у опште била већа предвиђена од издатака. Ако се, међутим, у току године укаже потреба, да се позиција »непредвиђених расхода« повећа, онда то то треба учинити на начин, који прописује чл. 10. закона о окружним, среским и општинским буџетима. VII. Суд општине борачке, актом сво.јим Бр. 1878. пита: »У општини борској, среза зајечарског постоји рудник бакра, у коме раде како мештани, тако и грађани из других општина. Многе општине обраћају се овој општини, да се н.чплати порез од њихових грађана, који на руднику раде, и овај суд те захтеве упућује управи борских рудника, да она при издавању плате и наднице ову наплату изврши, али управа то неће, позивајући се на чл. 100. рударског закона. Тако исто ради и за оне раднике, који нису из Србије. али су код ове општине задужени порезом. Моли се уредништво да објасни: могу ли се рударски радници, при наплати пореза, користити чл. 100. рударског закона, и да ли за управу рудника и за њене чиновнике важи чл. 63. и 108. зак. о непосредном порезу ? (( — На ово питање одговарамо: По чл. 100. рударског закона, на заслугу оних раденика, који као надничари раде, не може се ставити никаква забрана, па се, следствено, из те наднице не може ни порез наплаћивати. Што се тиче оних, који су под месечном или годишњом платом, њима се може ставити забрана на четвртину плате, па то може бити и за наплату пореза. Од свију таквих лица управа рудника мора вршити наплату, јер ако то неЈие. онда је она одговорна по чл. 63. закона о порезу. VIII. Суд општине драинске, актом својим Бр. 1488, пита: »Како да се принуде сељани села Миљковца, који улазе у састав ове општине, да у своме селу подигну једну кућу, у којој би кмет сеоски вршио свој службени иосао и у којој би се држали сеоски састанци за купљење пореза и т. д.? (( — На ово питање одговарамо: Закон о општинама не предвиђа засебне зграде по селима за вршење оп-> штинских послова, него говори о општинским судницама — чл. 14. и 178. зак. о