Полицијски гласник

БРОЈ 8.

У БЕОГРАДУ НЕДБЉА 24. ФЕБРУАРА 1908.

ГОДИНА IV.

ПОЛИДИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК" излази једанпут, а према цотреби и више пута недељно. Претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти, и износи: '20 динара иа годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годпшње. За иностранство: годишње 24, иолугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО Његово Величанотао Краљ Петар I., благоволео је на предлог Миниотра унутрашњих дела, поставити : за дејствителног лекара среза власотиначког Д-р Живана Влајића, досадањег контрактуалног лекара истог среза; за лекара среза тимочког Д-р Илију Мирчића, лекара среза заглавског, по потреби службе; за лекара среза заглавског Д-р Боривоја И. Бераха, приватног лекара, и за лекара среза жупског Д-р Милана Симића-Поповића, дипломисаног лекара бечког Универзитета и бив. питомца среза расинског. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 19. ®ебруара 1908. год. у Београду. СТРУЧНИ ДЕО ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (нАСТАВАк) И ако су законодавства прве половине XIX столећа раскрстила с инквизиторским поступком и у многоме усвојила нова начела, ипак је признање заузимало изузетан положај у доказној системи свих оних законодавстава, која су и даље задржавала теорију законских принудних доказа. С превагом оптужног начела и усвајањем доказне теорије слободног судијског уверења, признање је изгубило свој значај који је пре тога имало. У данашњем модерном поступку признање према осталим доказним срествима нема никаквог нарочитог и већег правног значаја, већ је и оно по свом дејству онако исто доказно срество као и сва остала. Према томе, и оно, као и остала доказна срества, подлежи слободној оцени суда. Српски Кривични Поступак пре 1865, а нарочито од 1842—1865, у многоме је био заснован на истражном начелу. Како распис попечитељства правосудија од 11 Фебруара 1842, тако и доказна правила од 1863 садрже у себи законску теорију доказа, која је признање по својој вредности истицала

изнад осталих доказних срестава. Нарочито истицање признања види се отуда, што је уредбама, циркуларима и законима допуштено изнуђавање признања као и употреба срестава за изнуђавање и то: мучење, батине, пост, казне за лаж и непослушност и др. (види детаљније на стр. 97). И у данашњем законику признање заузима највидније место међу доказним срествима. Ако се у поступку, па било то у генералној било у специјалној истрази, дође до признања, сматра се да се дошло до најбољег срества, којим се утврђује кривична одговорност оптуженог. Овако схватање признања последица је законске теорије доказа, која се у нашем поступку налази, и истражног начела, које је нарочито у генералној истрази заступљено. Али ипак за то, признање данас у нашем поступку нема онолики значај, колики је имало пре законика, јер данас само слободно признање, добијено без икаквих принудних срестава, може бити доказ о кривици оптуженог. Нарочито истицање признања у данашњем поступку огледа се у томе, што наступа извесно скраћење поступка, ако има признања оптуженог, јер се у § 184 другом одељку вели: »Ако је олтужени у претходном ислеђењу дело признао, суд може за главни претрес позвати само сведоке који ће његово признање осведочити. Сведоџба осталих сведока само ће се при главном претресу из чињеног ислеђења прочитати. к Исто се то види и из петог одељка § 205, који гласи : »Ако је оптужени дело, због кога је оптужен. савршено признао (на претресу), и ако признање има сва својства казана у § 225, свако ће даље ислеђење престати и протокол ће се закључити.« Чл. 26 закона о пороти предвиђа то исто. Истицање признања огледа се још и у томе, што се смртна казна по § 243 крив. пост. може изрећи само ако је кривична одговорност оптуженог доказана признањем или сведоџбама заклетих сведока. До признања се може доћи испитом окривљеног, стога је потребно, пре него се говори о условима потребним за доказну вредност признања, изложити како се врши испит окривљеног.

§ 22. Испит окривљеног. Због разлике у правном положају окривљеног у инквизиторском поступку с једне и у данашњем модсрном поступку