Полицијски гласник

БРОЈ 9.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 2. МАРТА 1908.

ГОДИНА IV,

ПОЛИДИЈСКИ ГЛАСНИК ПЛУЖБЕНИ Ј1ИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, а према лотреби и више пута недељно. Претпдата се подаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и онштинска надлештва, а за све друге претплатншсе у опште 12 динара годишае. За иностранство: годишље 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО —х-» Указом Његовога Величанства Краља Нетра I., на предлог Миниотра>унутрашњих : дела, а на основу члана 34. закона о пословном р.еду у Државном' Савету, одобрено је решење Државног Савета од 8. Фебруара 1908. год. Бр. 804., донето на основу тач. 9. члана 144. Устава, које гласи: да се Љубомир Арсеновић, бравар нишке железничке радионице, родом из Приштине у Старој Србији и поданик турскИј прими у српско поданство, заједно са својом женом Косаром и малолетним сином Арсенијом , изузетно од § 44. грађанскбг закона. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 16. ®ебруара 1908. год. у Вебтраду. СТРУЧНИ ДЕО ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

НАСТАВАК

3. Испит обвињеног врши иследник са делово^ом и то у присуству два грађанина, који су нарочито за то по § 28 одређени. Сем поменутих лица испиту не може присуствовати нико више који по закону није овлашћен; према томе ни приватни тужилац ни бранилац обвињеног. 2 ) Присутници

2 ) У нас би још могло бити спорно питање о томе, да ли бранилац може присуствовати испиту обвињеног. Тај би. спор могао потећи отуда, што је Устав од 1903 у чл. 153 допустио да «окривл>ени може, ако хоће, имати браниоца и у претходној истрази, у свима кривичним делима )} , а законом није ништа ближе регулисано то питање. На првом месту погрепша је, што је ово уопште ушло у Устав, јер се таква питања регулишу законом а не Уставом. На другом месту погрешка је, што ово уставно наређење, кад већ постоји, није унето у законик о кривичном поступку и што у законику није ближе одређено у којим случајевима и кад обвињени може имати браниоца у генералној истрази, као и то да ли бранилац може присуствовати испиту обвињеног. Ове измене у законику треба што пре учинити, јер, из неразумевања појединих иследника, обвињени може бити лишен одбране и онда кад он на њу несумњиво има ирава. По нашој утврђеној пракси иследници не допуштају да браниоци ирисуствују испиту обвињеног. Таква је пракса и по моме мишљењу сасвим оправдана; о разлозима за то не може се на овом месту говорити.

служе као гарантија, да ће исти бити у свему вршен по закону; они морају бити присугни за све време испита. Ако се докаже, да ма ко од поменутих лица није био присутан приликом испита, то ће такав испит бити ништав. 4. Иследник је дужан, да се према обвињеном за време испита понаша што пристојније; он је дужан с подједнаком ревношћу да саслуша обвињеног како о ономе што га обвињује, тако и о ономе што га брани (§ 142). Иследник се нарочито не сме послужити ни обећањем, ни претњом, ни лукавством, нити ма којим другим среством, којим би се обвињени принуђавао на признање (§ 147). Место свега тога треба с њиме да поступа отворено, и треба да му да могућност за одбрану. Законик ништа не говори о томе, да ли се обвињеном који је у окову, за време испита, имају скинути окови или не. Ћутање законика наши су иследници разумели тако, да се обвињени има окован саслушавати, па је таква и цела наша пракса. Изгледа да је и законодавац тако хтео, што се може закључити отуд, што је, радећи наш § 142 по §-у 173 аустријског поступка, изоставио забрану испита обвињеног у окову која с.е у аустријском поступку налази, као и отуд, што је у § 204 наредио да се оптужени на главном претресу испитује без окова. Поред свега овога погрешно је испитивати обвињеног у окову и то прво стога, што он у тренутку, кад има да се брани, треба да буде потпуно слободан, и друго стога, што законик нигде не заповеда да се он испитује у окову. 5. Дужност је иследника да пре испита, а у току испита ако се само то потребним покаже, опомене обвињеног да истину каже (§ 143). Ако ли обвињени, и после овакве опомене, неће ништа да говори, или неће на нека питања да одговара, или даје нејасне и двосмислене одговоре, опда је иследник дужан да потражи узрок таквом држању обвињеног и да гледа да га отклони. Ако обвињени и после тога остане при ранијем држању, онда ће га иследник опоменути. да таквим поступком не само да неће уздржати ислеђење, него да ће себи још шкодити на тај начин, што ће се истрага продужити и што ће изоставити оно, што би му за одбрану служити могло (§ 152). Исто ће тако иследник поступити и и онда, кад се обвињени прави луд, нем, или глув, па се докаже да се он само претвара. Довољно је, ако сам иследник