Полицијски гласник

БРОЈ 11.

У ББОГРАДУ НЕДЕЉА 16. МАРТА 1908.

ГОДИНА IV.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖ5ЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" издази једанпут, а према потреби и више пута недељно. Претплата со полаже у напред, и то пајмање за пола године, код овију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишае. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједпни бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО Указом Његовога Величанства Краља Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, а на основу члана 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 16. Фебруара 1908. год. Бр. 1123.. донето на основу тач. 9. члана 144. Устава, које гласи: »да се Виргинија Калабри, родом из Флоренције и поданица италијанска, прими у српско поданство, изузетно од § 44. грађанског закона, пошто је поднела уредан отпуст из свог садашњег поданства. к Из канцеларије. Министарства унутрашњих дела, 26. а>ебруара 1908. год. у Београду. СТРУЧНИ ДЕО

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(НАСТАВАК) 9. Често ;је у истрази потребно, да иследник покаже обвињеном извесне предмете или ствари, које се односе на кривично дело, као што су н. пр. украђени предмети, или предмете, који служе за убеђивање обвињенога , као што су н. пр. предмети обвињеног који су нађени на месту извршеног дела. Кад се за ово јави потреба, иследник је по § 150 дужан да тражи од обвињеног да најпре опише те предмете, па тек после тога да му их изнесе да их позна. Ако су ти предмети такви да се не могу донети. онда се обвињени, ако је то потребно, има одвести да их позна. Овако иследник има да поступа увек кад обвињени признаје кривицу, јер се описивањем предмета, пре но што су показани, поткречљује истинитост признања. Ако, међутим, обвињени пориче кривицу, онда се од њега не може ни тражити да описује предмете, који су у вези с кривичним делом већ му се ти предмети имају показати и то изненада и неочекивано постављајући му питан.е о њима. Тако иеочкивано показивање може да збуни обвињеног и да га наведе на признање. 10. При испиту обвињеног може се десити, да он почне признавати и које друго кривично дело, које је иследнику

дотле било непознато. У таквом случају закон наређује иследнику, да пусти обвињеног да све каже, па то у протоко да стави (§ 151). 11. Исказ обвињеног може се не слагати с исказом других лица, која се у истрази испитују, као са сведоцима и учасницима. Ово се неслагање може односити и на важне околности те стога, да би се знало који је од исказа истинит, законодавац узима суочење (сопГго1;а{;шп) као средство за отклањање тог неслагања (§ 153). Суочење, према томе, није ништа друго до иследничка или судска радња, којом се лица, која се у својим исказима не слажу, доводе у положај да једно другом у очи понове своје исказе и да се изјасне о противречности која у њиховим исказима постоји. Поред тога, што се суочењем жели да отклони неслагање у изјавама, циљ је суочењу, на другом месту, да обвињеном олакша одбрану, и, на трећем месту, да се од обвињеног добије признање. Хоће ли се извршити суочење или не, зависи у првом реду од нахођења иследника, јер се у § 153 вели, »кад иследник то за потребно нађе. к Он, дакле, има најпре да констатује несагласност између исказа обвињеног и сведока, или обвињеног и учесника, а за тим има да оцени значај те несагласности. Ако се искази не слажу у важним тачкама, онда ће иследник увек наредити суочење, ако ли се пак, то неслагање односи на безначајне околности, суочење се неће ни наређивати. Суочење се тако исто има извршити и онда, кад то обвињени захтева. Речено је, да суочење може да послужи и као средство за одбрану обвињеног, стога је иследник на захтев обвињеног дужан наредити суочење. — Односно Форме, у којој се има суочење извршити, закои наређује, да то буде иста Форма у којој се суочавају и два сведока. Суочење се врши на тај начин, што иследник лица, која се у својим исказима не слажу, једно пред другим пита само о околности о којој се не слажу. Одговори имају се ставити у протоко и то један спроћу другог. Суочење је грађанска дужност онако исто као и сведочење. Према томе онога, који неће да се суочи, постиже оно исто што и сведока ко.ји неће да сведочи. Од дужности суочења могу се ослободиги само она лица, која су у конкретном случају ослобођена од дужности сведочења. Али је закон од овога правила учинио један изузетак. на име, по другом одељку § 153 морају се суочити и лица која су осло->