Полицијски гласник

Е>РОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 147

1. Оптужени наводи чињенице, којима тврди да кривично дело, које је раније признао, није никако ни извршено, н. пр. наводи сведоке који су видели онога носле времена кад је он признао да је извршио убиство. 2. Оптужени наводи чињенице којима тврди да он није извршио кривично дело или да га није могао извршити, н. пр. доказује аПћЈ. 3. Оптужени тврди да је лажно признао услед физичког или психичког мучења, и да је у признању гледао једино срество да се ослободи мука. 4. Оптужени тврди да је услед заблуде или пометње у којој се налазио учинио лажно признање, н. пр. да је признао за то . што је обмањиван да неКе бити кажњен ако призна, итд. Да би основи, које оптужени у порицању наводи, могли уништити или ослабити његово признање, морају се они, на прв -јм месту, доказати т. ј. мора се утврдити да ти основи постоје. У томе циљу дужан је иследник, ако је порицање учињено још у генералној истрази, или председник суда, ако је порнцање учињено на главном претресу, да нареди да се сви ти основи прикупе. Ако је то немогуће учинити на истом главном претресу, онда се он има одложити и за идући се имају познати сведоци, на које се оптужени позвао за доказ свога тврђења. Ако оптужени на.рочито наводи као узрок порицању то, да су у истрази употребљавана недопуштена срества, онда је суд дужан, поред остале истраге, да испита деловођу и грађане који су испиту присуствовали. Ако би, пак, обвињени у генералној истрази са овога узрока порицао своје признање, онда истрагу о томе, да ли је то истина или не, има да води други иследник, по што се први јавља као заинтересован. Није потребно да со основи за порицање потпуно докажу, већ је довољно да се они доведу и само до вероватноће. То се види из § 227 у коме се вели »ако би оптужени вероватне уароке навео . . . . који истинитост нређе учињеног признања са основомусумњу доводе.« Поред тога, што основ за порицање мора бити истинит или вероватан, потребно је, на другом месту, оценити, да ли је тај основ могао да наведе оптуженог на лажно признање, н. пр. да ли је претња, ако је она у конкретном случају основ, могла оптуженог с погледом на његову индивидуалност, навести на лажно признање. У другом случају , т. ј. кад оптужени пори^е само поједине делове свога признања, треба обратити пажњу на ово : 1. да ли он пориче чињенице, које у себи садрже битна обележја признатог кривичног дела тако, да отпада цело кривично дело, ако се једна таква чињеница не сматра више доказаном, н. пр. жена, која је признала детоубиство порече признату битну чињеницу да је дете живело. У таквом случају има се сматрати као да је поречено цело признање, па се према томе има и оцењивати порицање. 2. Оптужени може порицати чињенице, које заснивају већи степен кажњивости, н. пр. он пориче околност да је ствари узео употребом силе, т. ј. пориче разбојнички начин узимања онда он може одговарати само за оно кривично дело које обра3 УЈУ признате чињенице, претпостављајући да је основ за порицање доказан или доведен до вероватњоће. Он би, дакле, у наведеном примеру одговарао за крађу а не за разбојништво. Ако, међутим, остале признате чињенице не могу дати ни једно кривично дело, онда се има сматрати као да је цело признање поречено. 3. Оптужени може порицати незнатне чињенице, т. ј. чињенице које не долазе у биће кривичног дела, н. пр. пориче број повреда, време извршења дела и т.

д. У таквим случајевима се порицање има узети да је без значаја.

ГЛАВА ЧЕТВРТА СВЕДОЏБД СВЕДОКА ') § 27. Појам сведоцбе сведока. Сведоџба је мзјава једног лица, које није ароцесни оубјекат, дата иследнику или суду о чулном оиажању какве чињенице. ио иравилу из ирошлости, која има иравног значаја за кривично дело као иредмет конкретног кривичноиравног сиора и то у циљу доказа те чињенице. Лице, које овакву изјаву даје, зове се сведок. Сведоџба сведока је и најбоље и најчешће доказно срество, те је стога потребно детаљно излагање његовог појма. Анализирањем постављене деФиниције добије се ово : 1. Сведоџба је изјава, која је по правилу усмена, а само по изузетку писмена. Пошто изјава мора бити учињена речима, то није сведоџба она изјава, која је учињена покретима тела, или другим знацима. 2. Сведоџба је изјава о чулном оиажању какве важне чињенице, која је ио иравилу из ирошлости. Предмет су сведоџбе, према овоме, чињенице, које су од важности за решење кривичноправног спора. Тако одређује и наш закоиодавац, који сведоџбом сматра »свако извешће о околностима, учињеног казнимог дела, или о лицима које су у томе учествовала или о њиховом одношењу к делу, или делом повређеног или оштећеног лица (§ 89) <с . Чињеница, која се ни у колико не односи на кривично дело, и којом се ни непосредно ни посредно не може утврђивати ниједан елеменат конкретног кривичног дела, не може бити ни предмет сведоџбе. Чињенице, које су нредмет сведоџбе, припадају прошлости а не садашњости. Садашње се чињенице доказују увиђајем или вештачким мишљењем (§§ 54 и 55 кр. п.), а не сведоџбом. У овоме се нарочито и огледа разлика између сведока и вештака (раније страна 174) у законодавствима с теоријом законских принудних доказа, док законодавства с теоријом слободног судијског уверења остављају судији потпуну слободу у избору доказних срестава за све чињенице, те се стога и садашње могу сведоџбама доказивати. Изјава о важним чињеницама мора бити дата на основу чулног опажања, т. ј. сведок је морао својим чулима опазити чињенице о којима сведочи. Према томе, о сведоџби се може говорити само тако, ако је сведок био у могућности да нешто чулима опази и ако је био способан да то опажање запамти и искаже. (наставиће ое) Д-р Бож. В. МарковиЂ.

Јепи1, Оаз бвЕег. СгГтта1гесћ1 IV 37 и даље ; КИка, Тћа1ћез1ап<1 88 200; Исти, Ве-етеЈвТећге 1 12—266 ; МШегтагег, Векгаакћге 288 — 374 ; ПиЦ, Соттеп1аг 1 203— 232, II 85 — 115; 2асћаНае, Наш11Јиећ 11 181 —216, 439 — 496 ; Меуег, у н. Н. I 265 — 300 ; Мауег, Сотт6п1аг I 499— 634 ; 01азег, Нап<1ћисћ I 458 598; Исти. ВеНга^е гиг 1 /ећге уот Ве\уе18 194—266 ; V. Кг1ев, ^ећгћисћ 348 — 330; иитапп, Г.ећгћић 355 — 376 ; Вггкгпеусг, Бећгћисћ 419-443 ; 1-би>е, СоттегЦаг 279 — 333 ; П. Сааић, Теорија доказа 245 — 335.