Полицијски гласник

СТРАНА 154

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20

По правилу под сведоџбом би требало разумети само изјаву учињену пред надлежним судом на главном претресу. Али наш законик у т. 7. § 229 изједначује по вредности сведоџбу учињену на главном претресу са сведоџбом у генералној истрази, те је, према томе, сведоџба изјава учињена било пред иследником било пред судом. Та изјава мора бити учињена пред надлежним иследником или судом. Свака друга изјава, учињена пред ма којом другом власти, није сведоџба. 4. Сведоџба. је изјава лица, које није ироцесни субјекат, т. ј. које није ни судија ни странка. Са улогом сведока не да се сложити у истом кривичноправном спору ниједна друга улога. Јер, ако би се то допустило, не би се могло доћи до правичне и непристрасне пресуде, која је циљ поступку. Из овога изилази: а) Оптужени не може бити у исто време и сведок. Ако има више оптужених по једном делу (савиновиици, подстрекачи, помагачи), онда сваки од њих може бити саслушан о истој ствари, само што се на свој исказ не може заклињати, и што се такав исказ не може узети за сведоџбу (§ 114. т. 1.). Међутим, као права сведоџба од вредности има се узети у поступку изјава онога од оптужених, који је ослобођен стога што је утврђена његова неодговорност. Према томе, ако је према једноме од оптужених прекинута пстрага, или је суд нашао да нема места стављању под суд, или је суд пресудом изрекао његову невиност, то се његова изјава према осталим оптуженима има сматрати као сведоџба од вредности. Јер, чим једно лице престане бити оптужени, може се одмах јавити као сведок, б) Тужилац исто тако не може бити једновремено и сведок. Ово вреди како за државног тако и за приватног тужиоца. Само, државни тужилац може бити замењен и после тога се може јавити као сведок, док је код приватног тужиоца та замена искључена. Приватни тужилац по нашем законику изузетно, само о неким чињеницама, може бити способан сведок. в) Као год што оптужени и тужилац не могу у исто време бити сведоци, тако исто не могу то бити ни њихови заступници. Ако се ова лица треба да саслушају онда она морају најпре бити замењена. г) Најзад, сведок не може бити ни онај којије у истој ствари иследник или судија. Како улога иследника тако и судије не да се сложити с улогом сведока. Иследник не може бити сведок само у истрази коју он води, међутим на главном претресу се може јавити и као сведок. Исто то вреди и за судију кад је у улози иследника. И поротник је судија, те ни он не може у исто време бити и сведок. Исто вреди и за деловођу било у претходној истрази било на главном претресу. Од лица која могу бити сведоци, испитиваће се сва о којима је вероватно, да Ке моКи дати какво обавештење о важним чињеницама (§ 89). Под вероватноћом овде треба разумети и најмањи степен вероватности. Према томе, испитаће се и оно лице код кога и најмање основа има да ће моћи саоштити нешто што би се односило на кривичо дело. И ако закон каже да ће се саслушати сва лица за која је вероватно да ће моћи дати какво обавештење, иследник и суд се не мора придржавати овога наређења само у случају у коме је једна чињеница већ утврђена. истоветним исказима више сведока. На штету би поступка било, ако би се ово наређење разумело апсолутно, јер би се често поступак без икавве потребе отезао.

§. 28. Способност бити сведок. Старија законодавства са законском доказном теоријом нису допуштала да сваки буде сведок. Као год што су она постављала тачна правила, која су одређивала доказну снагу појединим сведоџбама, тако исто су она одређивала ко може а ко не може бити сведок. У главноме је разлика прављена на 1:е81"е8 ћаћПеа и тћаМез, способне и неспособне сводоке, и неспособни су они који се уопште не смеју испитивати. Способни сведоци опет, били су или зизрекИ или с1а881ш, сумњиви или класични, према томе, да ли је једној сведоџби закон давао пуну вредност или не. С избацивањем законске доказне теорије престало је и овако разликовање сведока. То је сасвим логична последица теорије слободног судијског уверења, која се данас налази^ у свима новијим законодавствима. Јер, кад закон оставља слободној оцени судије колику ће вредност дати једној сведоџби, било би нелогично кад би му забранио да извесан ред људи испитује као сведоке. Стога та законодавства не знају за неспособне сведоке, већ допуштају да се свако лице сме испитати као сведок. Она се задовољавају само тиме, што извесним лицима не допуштају заклетву. Наш законик са својом законском доказном теоријом спада у старије, те се стога у њему налазе и све конзеквенце доказне теорије коју је усвојио. Он се није задржао само на томе да постави правпла, по којпма судија има да оцењује доказну снагу поједине сведоџбе, него садржи и забрану да се извесна лица уопште смеју испитивати. Он, дакле, зна за разлику сведока на ћаћПез и тћаћПез. Каоније ће се видети, да он и способне сведоке дели на виаресИ и с1а881С1. Која то лица не могу бити сведоци? Наш законик зна за две врсте неспособности сведока: аисолутну и релативну неспособност. Апсолутно неспособним сведоцима сматра он лица, која се ни у ком случају не могу појавити као сведоци, а то су она лица, која због ириродне или Физичке неспособности нису у стању казати истину. Релативно или правно несиособним сведоцима сматра он лица, која су опште способна да буду сведоци, али се само у конкретном случају не смеју испитивати као сведоци, и то због дужности, које им налаже њихов нарочити позив. Аисолутно су несиособна: 1. Лица, која су у времену сведочењз душевно или умно болесна, или се налазе у бесвесном отању (§ 91. т. 3). Одлучно је, дакле, време у коме би се једно лице имало саслушати као сведок. Докле идијот ни у ком случају не може бити испитиван као сведок, дотле лудак може само за време 1ишс!ит т!егуа11ит. Ако би душевно оболело лице било доведено пред суд као сведок, то је суд дужан да нареди истрагу која ће суд уверити у неспособност дотичног лица. Само слабоумље, међутим, није довољан разлог да некО не буде саслушан, већ да се његов исказ узме брижљивије у оцену. 2. Лица, која су у времену сведочења телесно болесна тако, да нису ири себи (§ 91. т, 3.), као што је н. пр. лице које је смртно повређено, или које је у тешкој болести. или које је капља ударила и т. д. (наотавиће ое) Д-р Бож. В. МарковиЋ,