Полицијски гласник

БРОЈ 22.

У БЕОГРАДУ ПЕДЕЉА I. ЈУНА 1903.

ГОДИНА IV.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" издази једагшут, а према потреби и више иута недељно. Претпдата се подаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских вдасти, и износи: 20 динара на годпну за државна и општинска падлештва, а за све друге претилатнике у опште 12 динара годишње. За иностраиство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројевп „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СТРУЧНИ ДЕО

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(НАСТАВАК) §. 29. Дужност сведочења. 1. У општем је интересу да ое јавна безбедност и правни иоредак одрже ненарушени. Стога је дужност државе да гони и казни злочинце. Али држава не може одговорити овој дужности без помоКи својих грађана. Они ту помоћ пружају држави на тај начин, што посведочавају чињенице без којих је немогуће ни утврдити постојање дела ни пронаћи кривца. Како те чиљенице у највише случајева припадају прошлости, то се до њихове истинитости не би могло доћи ако не би био дужан да их посведочи сваки онај, који их је у своје време опазио, те би, прематоме, и кривци избегавали казну. Стога држава у интересу кривичног правосуђа, поставља законску оашту дужност сведочења.. — Општу дужност сведочења налазимо у свима времеиима. Она је била призната и у Римском Праву, а налази се и у свима доцнијим законодавствима, па и у данашњим, међу које долази и наше законодавство. Дужност сведочења није само држављанско-грађанска дужност, јер њој нпсу потчињени само српски држављани и грађагш, већ и туђинци који се налазе на српској територији, па ма онп и привремено сс на њој бавили. Међутим ова дужност не постоји за Србина који је у туђини. Да ли су српскн држављани дужни да сведоче и у случајевима, у којима туђој држави треба указати правну помоћ , зависи од тога. да лн је српска држава на указивање правне помоћи обвезана уговором, закљученим с дотичном државом. Дужност сведочења постоји само ирема иследнику и суду, јер је сведоџба у законском смислу само она изјава која је учињена пред иследником или судом. Иследник и суд не моРају увек бити и надлежни за сведока. довољно је да су они уопште надлежни за извиђање или суђење конкретног

кривичног дела. а да ли и сведок улази у месну надлежност иследника или суда, од споредног је значаја. Дужност сведочења постоји у свима стадијумима поступка. Према томе, она постоји и у претходној истрази, у којој још нема обвињеног. Сведок се, дакле, не може ослободиги дужности по томе основу, што истрага није управљена противу једног одређеног лица, или по томе, што је истрага уопште неправилна. Тако исто ни процесне претпоставке не подлеже контроли сведока; није његово, дакле, да испитује, да ли је у питању дело које се извиђа по приватној тужби или по нарочитом одобрењу, и да ли постоји приватнат ужба или потребно одобреље. Сведоџба је потребна и онда кад кривична истрага још није отворена противу једног лица. Јер, да се кривична истрага отвори, потребно је претходно утврдити постојање дела, а за тим и основе, који би једно лице чинили сумњивим. Иједно и друго се доказује сведоџбама, те је стога потребно саслушати сведока и онда, кад се сведоџбом има тек да утврди постојање дела или постојање једног од елемената дела. Једина материјална иретиоставка за дужност сведочења, према овоме, јесте вероватноћа или бар основана сумња да је пзвршено једно кривично дело. Да ли у копкретном случају постоји ова материјална нретпоставка, позван је да цени иследник или суд, и кад нађу да она постоји, они позивају сведока да сведочи. Позив је, према томе, формална иретаоставка дужности сведочења. Али дужност сведочења постоји и за онога, који се случајно и без позива налази пред судом. Дужпост сведочења у себи обухвата следеће: I. Дужиост сведока, да иредстане иследнику или суду који га познва. Да би сведок могао одговорити овој својој првој дужности, он мора битп уредно иозван. Иозпв је налог управљен једном лицу, да у извесно време и на извесно место дође у циљу саслушања. Позив је по правилу писмен, а може бити и усмен у случајевима у којима се покаже погодним, н. пр. због краткоће времена, или кад ислсдник одлажућп какву своју радњу усмено саопштава присутним сведсцима да дођу у које друго тачно одређено време. Усмен позив треба избегавати где је могуће због тешкоће доказивања да је уредно достављен, од чега зависи употреба принудних сресгава. Садржај позива прописује § 97 крив. пост. Сваки позив мора садржати име и презиме сведока, време и