Полицијски гласник

СТРАНА 182

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 23

— Јесте ли увек здрави, господине Липену ? — Браво! узвикну Липен. Држање Холмса беше га задивило. — Браво?... А зашто ? : — Како, зашто ? Ви ме видите где се понова пред вама јављам, к.чо какав дух, и ма да сте били присутни приликом кад ме је нестало у Сени — и због ваше гордости, коју би само могао да назовем енглеском, код вас се неопажа никакав знак чуђења, никаква реч изнена-ђења! Вере ми, опет понављам, браво, то је за дивљење! — То није за дивљење. Начин на који сте пали са барке био је такав да сам могао констатовати да сте пали својевољно и да вас наредник није погодио. — И ви сте отишли и ма да нисте знали шта ће бити са мном? — Шта ће бити с вама? знао сам. Пет стотина особа беше са обе стране реке и да сте се спасли смрти, ваше је хватање било сигурно. — Међутим, ево ме. — Господине Липену, на овоме свету има два човека од којих ме ништа не чуди, а то сам прво ја, па онда ви. Примирје беше закључено. И ако Холмс није успео у својим предузећима противу Арсена Липена, и ако је Липен остао јединствени непријатељ, кога је ваљало деФинитивно оставити на миру, п ако је овај у току борбе сачувао надмоћност, ипак је Енглез успео својом беспримерном издржљивошћу, да пронађе јеврејску лампу, као што је пронашао и плави дијамант. Вероватно је, да је овога пута резултат био мање сјајан с обзиром на јавно мнење, пошто је Холмс био принуђен да прећути околности под којима је пронашао јеврејску лампу и да обзнани да му је непознато име кривца. Али међу њима, између Липена и Холмса, између полицајца и лопова није било, заиста, ни победиоца, ни побеђеног. И један и други могао је претендовати да је однео победу. Ови се љубазно разговараху као непријатељи који су положили оружје и који се веома поштују у погледу њихове стварне вредности. На питање Холмсово, Липен исирича његово бегство. — Ако се ово може назвати бегством, онда је оно било веоама просто! Моји пријатељи беху мотрили, пошто сам им овде заказао састанак, радп вађења из воде јеврејске лампе. Пошто сам пробавио добрих по сахата испод преврнуте барке, користио сам се приликом. кад је ФоланФан са својим људима тражио дужином обале мој леш, те се тако отпустим од барке и моји ме пријатељи приме на електрични чамац и на очиглед Ганимара, ФоланФана и пет стотина радозналих људи ми вам умакнемо. — Врло лепо, узвикну Холмс одлично је испало .... Али сада ћете имати посла са Енглеском ? — Да. имаћу да регулишем неколико рачуна . .. .Али заборавих .... шта је са господином од Емблвала?

— Он вам зна све. — Ах, драги мој учитељу, шта сам вам ја говорио? Ситуација је сада непоправима. Зар није боље било да сте ме оставили да изведем ствар мирним путем и према личном нахођењу? Још је требало да прође један или два дана, па да узмем од Бресона јеврејску лампу и остале покрађене ствари и да их вратим господину од Емблвала и на тај би начин овај брак продужио живети истим миррним животом, а не као што је сад . . .. — У место тога, рече Холмс, побркао сам све и унео сам раздор у срце једне Фамилије, коју сте ви штитили. — Боже мој, да, коју сам ја штитио ! Зар је потребно да човек вечито краде, обмањује и шкоди другоме? — Дакле, ви чините и добра дела? — Ако ми време допусти и то ме онда веома занима.. Палазим да је чудновато што сам ја у овој афери онај добри дух, који спасава и помаже, а ви иак онај зао, који проузрокује очајање и изазива сузе. — Сузе! сузе! протествова Холмс. —■ Да, овај је дом разорен и Алиса Дмен тугује и плаче. — Она није могла више да остане . .. Ганимар ју је пронашао . , . . и помоћу ње дошло је се и до госпође од Емблвала. — Потпуно делим ваше мишшљење, учитељу, али ко је крив ? — Два човека прођоше испред њих. Холмс рече Липенутихим и промукнутим гласом. — Познајете ли ове људе ? — Изгледа ми да сам опазио команданта лађе. — А оног другог? — Не познајем. То је господин Остен Жиле, који е.аузима у Енглеској исти положај какав заузима и Дидуи, ваш шеФ јавне безбедности. — Ах! каквасрећа! да ли бисте били тако љубазни да ме претставите ? Господин Дидуи је мој добар пријатељ и био бих веома срећан кад бих то исто могао рећи и за господина Остена Шила. Ова се два господина понова појавише. — Држим вас за реч господине Липену, рече Холмс, и устаде. Холмс зграби Арсена Липена за руку и стегну га снажно. — Зашто ме стежете тако јако, учитељу ? Ја сам готов да вам мирно слеДУЈем. Липен пође за њим без икаквог отпора и обојица се удаљише. Холмс убрза кораке и своје нокте зарије у месо руку Липенових. Пожурите .... пожурите .... да што пре расчистимо наше рачуне, узвпкну грубо Холмс у грозничавом стању . . . . Пожурите! мало брже. Али одједном стаде : Алиса Дмен беше их пратила. — Шта значи то, госпођице! Није потребно .... Немојте нам прилазити. Али Липен одговори.

Стављам вам до знања, учитељу, да госпођица не долази својевољно , и да је држим за руву са истом енергијом , са којом и ви моју. А зашто ? — Како зашто! за то, што сам намеран да је исто тако претставим. Њена је улога у аФери јеврејске лампе много важнија, него моја. Госпођица би требала, као саучесница Арсена Липена и Вресона, да исирича авантуру баронице од Емблвала — и то ће веома занимати судије . .. И ви сте, великодушни човече, догурали до краја вашу племениту интервенцију. Енглез пусти руку свога апсеника. Липен ослободи госпођицу. Они остадоше као укопани један према другоме неколико секунада. Најпосле Холмс оде и седе на овоју клупу. Липен са госпођицом заузе своја места. * * * Дугачко ћутање настаде и најпосле ће Липен рећи: — Ви видите, учитељу, да ми никада не можемо бити на једној истој страни, на ма шта предузели. Ви ћете бити са једне стране јендека, а ја с друге. Можемо се поздравити, пружити један другом руку, разговарати, али јендек ће увек бити ту. Ви ћете вечито остати Шерлок Холмс, детектив, а ја Арсен Липен, лопов. Увек ће Шерлок Холмс послушати више или мање свој полицијски инстикт и гонити лупежа, па га чак и сатрти, ако је то могуће. А увек ће опет Арсен Липен послушати своју лоповску природу, избегавати детективске замке и исмејавати се полицајцу, ако је то могуће. А овога је пута, то могуће! Ха! ха! ха! Липен прсну у један подругљив, ужасан и гнусан смех. Одједном се окрену, примакне и рече госпођици : Будите сигурни. госпођице, да вас у најкритичнијим моментима издати нећу. Арсен Липен не издаје никада нарочито оне, које воле и обожава. Ви ћете ми дозволити, да вам кажем, да волим и да обожавам, створење, које је тако одважно и мило, као што сте ви. Липен извуче из свога нотеса једну визит-карту, поцепа је на двоје и једну половину пружи младој девојци и рече јој дирљивим и штованим гласом: — Ако господин Холмс не буде успео у својим заузимањима, госпођице, пријавите се код госиође Штронборунг (лако ћете наћи њен домицил) и предајте јој ову визит-карту са речима »верна успомена." Госпођица Штронборуг гледаће вас као своју сестру. — Хвалалепо, рече госпођица, отићи ћу још сутра код те госпође. — А сада, драги учитељу, рече задовољно Липен, као човек који је испунио своју дужност, желим вам пријатно спавање. Још један сахат трајаће прелаз преке мора и ја се користим. Липен се опружи на клупи и метну руке испод главе.